ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospođo predsednice, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, ministri, dame i gospodo narodni poslanici, većina nas je imala priliku da učestvujem u jednoj jako teškoj skupštinskoj raspravi. To je bilo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, u februaru 2008. godine. Mislim da ta težina, koja je tada obeležila našu raspravu, za ove dve godine nije umanjena. Ona je, na naše razočarenje jer, između ostalog, to govori o našoj nesposobnosti, samo uvećana. Tada je ta težina proizilazila, i to ne treba kriti, pre svega iz velikog osećaja nepravde, zbog toga što nam se kao narodu dešava jedan tako veliki gubitak. Tu sednicu je obeležila naša spremnost da, poštujući, pre svega emocije u našem društvu, razgovaramo na način koji nije bio i suviše politički. Tog dana su govorili samo šefovi poslaničkih grupa, u trenutku u kome je predsednik Republike govorio u Savetu bezbednosti UN, premijer je pročitao Rezoluciju, mi se za nju nismo izjasnili, većina jeste. Mi se za nju nismo izjasnili, ne zbog toga što se nismo složili sa opisom stanja u kome se zemlja nalazi, nego zbog tog što u toj inicijativi nije bilo ideja, nije bilo života. Većina je smatrala da je moguć politički sistem u kojem života nema u parlamentu, a neguje se na nekom drugom mestu. Nakon toga smo počeli da branimo Kosovo tako što smo rušili Beograd i dve godine od tada politička scena Srbije izgleda mnogo drugačije, ali jedina konstanta u našem životu je Kosovo.

Prvo što ne možemo izbeći, zapravo, jeste naše lično nepoštovanje prema Kosovu. Ako nam je zaista tako puno stalo do Kosova i Metohije, zašto se odnosimo na tako poražavajući, nepristojan način prema tom velikom problemu ove zemlje? Mi imamo Odbor za Kosovo i Metohiju koji ni jedanput nije razgovarao o politici države koju smo vodili prethodne dve godine. Samo smo jednom otvorili raspravu o Kosovu ovde, pre dve godine, rezolucija je povučena, jer nije vilo većine. Problem te rezolucije o Kosovu je bio u činjenici da je, s jedne strane, Vlada pokazala nameru da iskorači iz tog prokletog formata koji generacije i generacije nasleđuju ali, sa druge strane, to je bila očigledna nemoć da se tako nešto zaista i uradi.

Zato danas me možemo da razgovaramo o Kosovu na način na koji smo razgovarali do sada. Ne mislim da je ovo prilika da govorimo o pojedinačnoj odgovornosti. Bilo bi previše vulgarno sve probleme Kosova pravdati pogrešnom politikom jednog ministarstva ili pogrešnim nastupima jedne vlade, predsednika Republike.

Ono što je očigledno jeste da odgovornost za stanje u kojem se nalazimo, ako govorimo o Kosovu, prevazilazi domete, ne samo naše generacije, nego i okvirne politike. Zbog toga je potrebno mnogo više odgovornosti danas u ovoj raspravi. Ne znam ko je u ovoj sali taj koga možemo optužiti da je odgovoran za odnose Srbije i Kosova u toj meri da bi definisanjem njegove odgovornosti ti problemi bili rešeni, ali postoji mnogo onih koji su odgovorni zbog toga što našem društvu nisu rekli istinu.

Ako volimo Kosovo, kako možemo da ga branimo tako što ćemo lagati, prvo, sami sebe, a onda i čitavu zemlju? Težina današnje sednice je, zapravo, u tom muku koji nas prati. Mi smo zakazali ovu sednicu juče, a Vlada, o odluci koju nam je prosledila, čak nije ni razgovarala na sednici koja je održana pre nekoliko dana ili, ako je razgovarala, to je učinila u tajnosti, jer nam kao parlamentu svoju odluku nije prosledila.

Nigde nećemo stići ako se ne suočimo sa činjenicom da nešto moramo da promenimo. Da bi to mogli da promenimo moramo da postanemo svesni i ličnih obaveza. Kao stranka smo tu obavezu preuzeli. Pet godina u Srbiji govorimo o neophodnosti zauzimanja potpuno drugačijeg kursa od onoga na kojem se naša država nalazi.

Za mnogo šta smo optuživali Vojislava Koštunicu, ali niko nikada iz naše stranke nije rekao da je on odgovoran zbog toga što Kosova danas ima svog predsednika, svog premijera, svoje ministre, 22 zemlje EU koje ga priznaju kao nezavisnu državu i ko zna koliko iz sveta koje će to sutra učiniti. Još je manja odgovornost za to predsednika Republike ili vas, gospodine Jeremiću. Naravno, mislim i na čitavu Vladu. Život je toliko nemilosrdan da već danas postaje značajnije pitanje odgovor na pitanje zašto krijemo istinu sami od sebe, od odgovora na pitanje ko je odgovoran za to što je ta istina toliko tragična.

Ne postoji ni jedna stanka u Srbiji koja je pokazala i malo razumevanja za ono što se desilo februara 2008. godine u Prištini, za odluku prištinskog parlamenta ili autora deklaracije o nezavisnosti, kojom je proglašena nezavisnost Kosova. Razlike se pojavljuju na drugom planu, na onom na kom se definiše odgovor naše zemlje na to sa čim se suočavamo, a Kosovo je posledica i nije prvi poraz našeg društva, ali bi želeli da bude prvi iz koga smo nešto naučili.

Shvatili smo da je inicijativa Vlade pre dve godine bila posledica, ne znam zašto o tome ne govorite, pre svega jednostavne istine da ne postoji ni jedna vlada na svetu koja bi mogla tako jednostavno da kaže – ne interesuje me, što je bilo, bilo je, neću se boriti za svoja prava. Ne znam ni za jednu vladu na svetu koja je tako nešto ikada uradila, ali ima tako puno primera koji nam ne dopuštaju da se zavaravamo da je moguće izgubiti životnu bitku, a onda pronaći rešenje za taj poraz na nekom drugom planu, recimo, na polju prava.

Gospodin Bataković je istoričar. Prvo, zaista je hrabro od njega to što je došao u Skupštinu i identifikovao se sa nečim što je, nesumnjivo, doživljeno kao poraz i zbog preteranih očekivanja koja su pratila izjašnjavanje Međunarodnog suda pravde.

Sve što nas okružuje, i ova zgrada, i zemlje u kojima smo živeli, dokazuje nam da nigde nećemo stići ukoliko poreze budemo nastojali da minimalizujemo tako što ćemo izbeći potrebu suočavanja sa njihovom uzrokom. Mi 200 godina pokušavamo sa stvorimo svoju državu i to ne uspevamo. Užasne žrtve je ovaj narod podneo. Ova zemlja je napaćena u prethodnih 20 godina svog nastojanja da samu sebe definiše, zaštiti i odbrani nešto što je neko nekad pomenuo i naveo kao njen interes.

Bilo bi lepo, gospodine Jeremiću, da ste u pravu kada kažete da ceo svet gleda u nas. Ali, mislim da se knjiga zatvorila u Hagu i da se danas nama bave femenološki. Danas je vest u svetu smena direktora Britiš Petroleuma, a ne sednica naše Skupštine. Mi sami sebe tako malo poštujemo, da nema razloga da nas neko drugi više poštuje.

Ono što danas treba da uradimo, prvo jeste da onima koji su vlast, a mi to nismo, voljom građana, koji su takođe odgovorni za stanje u kojem se zemlja nalazi, pokušamo da pomognemo, kao što smo to činili i do sada. Ne, ostavićemo drugim poslaničkim grupama da se oni u ovom trenutku u političkom smislu zabavljaju paradoksima po kojima mi prvo postavimo pitanje sudu, a onda formiramo pravni tim, pa o rezultatima i planovima razgovaramo kada se to završi, a ne na početku i tokom čitavog procesa. U tome nema nikakvog prostora za onu politiku koja je Srbiji potrebna. Nama je potrebna nova politika. Mi želimo u tome da vam pomognemo.

Ne mislimo da je bilo ko iz Vlade pokrenuo inicijativu pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija sa željom da nanese Srbiji štetu, ali način na koji je vođena kosovska politika prethodne dve godine je to uradio. Jedno je izborna kampanja, pogotovo 2008. godine. Možda ima stranaka, kao što je to između nekih i naša, koje se bave uzrocima u izbornoj kampanji. Nemamo ništa protiv vaše poruke - i Kosovo i Evropa, ali vas upozoravamo da nismo daleko od situacije u kojoj makar za našu generaciju Evropa neće podeliti sudbinu Kosova.

Previše smo sami. Niko nas ne razume, a oni koji nas danas podržavaju ne čine to zbor razumevanja za nas, nego zbog razumevanja samih sebe. Španija, Grčka, Rumunija i Slovačka i sve zemlje EU koje su se za sada distancirale od priznavanja kosovske nezavisnosti. Kako smo mi izgubili one koji su generacijama bili naši tradicionalni partneri, saveznici, one kojima smo podizali spomenike ovde po Beogradu, one koji su nam najviše pomogli u prethodnih 10 godina?

Kako svet više razume to Kosovo, takvo kakvo je, od Srbije koju mi vodimo? Odgovor je u politici. Ovaj svet je napravljen na Atlantskoj povelji, a ona je bila ucena, posledica slabosti jedne zemlje i dominacija druge. Ni Francuska revolucija nije bila izvor prava, a oblikovala je naš svet.

Kada smo otišli pred Međunarodni sud pravde, nismo valjda tamo otišli da bi dve godine posle toga rekli da nam se ne dopada odgovor na pitanje koje smo sami postavili? To je ono što ste vi učinili, gospodine Jeremiću. Obraćam se vama jer ste govorili kao predstavnik predlagača.

Prva tačka odluke koju mi treba da podržimo govori zapravo o našem zaključku da Međunarodni sud pravde prilikom davanja savetodavnog mišljenja nije odgovorio na suštinsko pitanje. Što ga nismo postavili, gospodine Jeremiću? Samo mi nismo shvatili šta je posledica odluke Međunarodnog suda pravde ili ne želimo da kažemo ono što vrlo dobro znamo, a mislim da je to još gore.

Druga tačka – potvrđujemo dosadašnju politiku. Mi smo u slepoj ulici. To govore lica svih ministara ovde, atmosfera. Zašto potvrđujemo nešto što je očigledno pogrešno? Da li možemo da razgovaramo o nekoj drugoj politici? Makar da kažemo – razgovarali smo, ali nismo pronašli odgovor. Kada će se to desiti? Koji je to magnetizam koji drži Srbiju na tom kursu? Srbi na Kosovu to od nas ne traže. Više ih je učestvovalo na izborima za lokalne samouprave koje su organizovale kosovske vlasti od izbora koje smo organizovali mi.

Treća tačka odluke – jedinstvo politike i države. Ne možemo da pristanemo na to jedinstvo. Ne mogu da pristanem na jedinstvo predsednika Republike i predsednika Republike kog sam odveo u zatvor, kome se sudilo u Hagu za zločine. Kakvo je to jedinstvo?

Čuli smo vrlo dobro ono što je rekao prvi potpredsednik Vlade, o tome da nećemo nigde stići ako postavimo pitanje odgovornosti, jedna vlada, druga vlada, treća vlada, pa do Kosovske bitke. Ne, polovina 80-ih, 1987, 1989. godina, izmene Ustava, pravno nasilje, a sve posledica naše nemoći da demokratizujemo državu, da je menjamo. Onda to što mi uradimo na Kosovu, neko sutra uradi nama u Srbiji. Ono što uradimo u Bosni, neko uradi u Srbiji. Ono što uradimo u Hrvatskoj, neko uradi u Srbiji. Nema jedinstva na tim osnovama. Možemo da napravimo jedinstvo oko onog što treba u Srbiji da se uradi.

Nije vaša obaveza da branite ono što je trajno izgubljeno od 1999. godine, a trajno je izgubljeno pravo Srbije kao države da upravlja životom na Kosovu. Nije izgubljeno pravo Srbije da se stara o Srbima na Kosovu, o svojim manastirima, o svojoj imovini, da uspostavlja normalne odnose sa Kosovom i nigde nije nametnuto pravo Srbije da prizna Kosovo kao državu. Zašto mi ne pominjemo u ovoj odluci da nikad nešto nećemo uraditi? Ko od nas to traži? Nikad niko to od Srbije nije tražio.

Narodna skupština izražava podršku Vladi u procesu podnošenja rezolucije o Generalnoj skupštini. Kakva je ta rezolucija? Zašto ne možemo da je vidimo? Da li ćemo na toj rezoluciji napraviti preokret i potražiti pre Skupštine UN podršku, recimo, EU za ono što nameravamo da uradimo na Kosovu? Da li ćemo promeniti prioritete ili ćemo ignorisati činjenicu da se borimo za nešto što je davno život napustio? Na molebanu za Kosovo pre nekoliko dana bilo je manje vernika nego na protestu ispred patrijaršije kada je smenjivan jedan od kosovskih vladika.

Pitanje odgovornosti takođe mora biti postavljeno, ali ne sa ambicijom da se nađe dežurni krivac, nego baš naprotiv, da se otvori prostor za preispitivanje svakog čoveka u ovoj zemlji. Milioni su bili nemi pred onim što se dešavalo oko nas godinama i u naše ime, a onda su ti milioni suočeni sa cenom koju će platiti pre ili kasnije. Kasnije ukoliko ih budu vodili političari, parlament i vlada koji nemaju hrabrosti i snage da kažu istinu društvu. Ta istina nije poruka – zaboravite Srbe na Kosovu, ta istina je – pronađite nam novi način za svoje mesto na Kosovu, sa onima koji tamo žive. Ako je teško, ako je ponižavajuće, trpite poniženja u ime onih generacija koje su ponižavale druge da bi ostvarivale tu politiku.

Zašto bi mi sebi dali to ekskluzivno pravo da mi ne budemo ti koji će biti odgovorni za ono što je realno, gubitak Kosova. Odakle nama to pravo? Mi smo generacija koja sa tim treba da izađe na kraj. Ako mi ne budemo imali snage da to rešimo, bićemo generacija koja će konstatovati da je upropastila jedan narod. Zato je veoma važno za nas pitanje rezolucije sa kojom idete u UN. Sada ste govorili vrlo pežorativno o tamo nekim zemljama i zemljicama koje su u međuvremenu priznale kosovsku nezavisnost. Ne bih vas podsećao na uporište naše politike na međunarodnoj sceni, na činjenicu da smo mi zemlja koja je stvorena na ulici u demonstracijama, bili nemi pred nasiljem nad građanskim protestima, zbog toga što zemlja koja primenjuje nasilje istovremeno pokazuje razumevanje za našu kosovsku politiku.

Predlažem vam da ovde u parlamentu ovog puta budete drugačiji, da makar završimo dostojanstveno ovu sednicu kad smo je počeli na neprihvatljiv način. To praktično znači da definišite prioritete koji će omogućiti demokratizaciju zemlje, njenu modernizaciju, ekonomski razvoj, partnerstvo sa svetom i kroz to partnerstvo razumevanje sveta za one naše specifične interese koje ne treba da zaboravimo, ali koje moramo na drugi način da ostvarujemo.

PREDSEDNIK: Vreme.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Naravno da ne bi bilo nikakvih dilema, ne podržavamo ovu rezoluciju zbog toga što je ona izraz kontinuiteta sa pogrešnom politikom, apsolutna podrška za svaku ambiciju da se nešto konkretno promeni, jer smatramo da je ovo poslednji trenutak za nešto tako.

PREDSEDNIK: Zahvaljujem gospodine Jovanoviću.

Vi ste hteli, izvolite, samo se prijavite.

Reč ima ministar Vuk Jeremić. Izvolite.

VUK JEREMIĆ: Želeo bih samo da odgovorim vrlo kratko na nekoliko pitanja koja je postavio gospodin Jovanović. Na samom početku rasprave, želim da kažem da prihvatam punu odgovornost za rezultate spoljne politike u prethodne dve godine. Bilo bi politički i ljudski i nepošteno da pokušavam da se krijem iza bilo čijeg autoriteta, ličnog ili institucionalnog, a s obzirom da imam poverenje u demokratske institucije ove zemlje, ukoliko ne budu zaključile da je spoljna politika Srbije vezana za Kosovo ili za bilo šta drugo bila pogrešna, da je moglo i trebalo drugačije ili bolje, spreman sam da podnesem sve lične konsekvence takvog zaključka.

Odgovarajući direktno na vaše pitanje – zbog čega nismo postavili neko drugo pitanje Međunarodnom sudu pravde. Nismo ga postavili zbog toga što smo procenili da bi bilo kakva drugačija formulacija otvorila prostor zaključku suda koji bi nas uveo u još veću i ozbiljniju opasnost. To sam već rekao u svom izlaganju. Bilo kakva druga formulacija bi otvorila prostor da se zaključi da je proglašenje kosovske nezavisnosti sui generis slučaj, a u tom trenutku zaista više ne bi postojalo ništa kao prepreka bilo koje zemlji sveta da prizna Kosovo.

Što se tiče konstatacije da je ovo trenutak da nam je potrebna nova politika, uključujući i novu politiku o Kosovu, pozivam vas da je predložite. Možda je ovo dobar trenutak da se o tome vodi debata. Prema tome, predložite nam novu politiku o Kosovu, ali vodite računa da niste u pravu kada kažete da niko od nas ne traži da priznamo Kosovo. Kada se priča o regionalnim organizacijama, Kosovo traži punopravno članstvo. Kada se priča u OEBS, Kosovo traži punopravno članstvo. Aplikacija za punopravno članstvo Kosova je već podnesena, a glasa se konsenzusom. Recite mi, gospodine Jovanoviću, da li Srbija u okviru takve nove politike treba da da svoj glas za učlanjenje Kosova kao ravnopravnog subjekta Srbije Srbiji u takve organizacije.

Pričate o normalizaciji odnosa. Ova zemlja je zaista učinila mnogo da regionalna saradnja, pa čak regionalna saradnja između Srba i Albanaca u kontekstu politike za koju smo se opredelili ne bude zaustavljena. To smo pokazali. Nije sam čin priznanja Kosova priznanje Kosova. Imate mnoge stvari koje možda imaju indirektan karakter, ali koje imaju direktan efekat priznanja. Uzmite bilo koju regionalnu inicijativu, Kosovo nije njen član. Kosovo želi da postane njen član. Kosovo ne može postati njen član bez glasa Srbije. Da li ste spremni da taj glas Srbije date, vodeći računa o tome da onog trenutka kada ste dali glas više ne postoji ni jedan razlog da bilo ko na svetu, nakon što ste vi to defakto uradili, ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu.

Prema tome, ovo je jedna izuzetno komplikovana i složena situacija. Slažem se da nam je neophodna u ovom trenutku debata. Zaista bih voleo da čujem i predloge za drugačiju, novu spoljnu politiku. Spreman sam da čujem, naravno, svaku kritiku. Samo jednu stvar, nikada nisam govorio pežorativno ni o jednoj državi na svetu, ukoliko se stekao utisak da sam govorio pežorativno, o malim zemljama koje su priznale Kosovo nakon što je izglasana Rezolucija Srbije u Generalnoj skupštini, želim da podvučem da ni jednog jedinog trenutka nisam, niti hoću pežorativno govoriti o bilo kojoj suverenoj državi članici UN. Hvala.

PREDSEDNIK: Gospodine Jovanoviću, osnov javljanja? Replika. Izvolite.

ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Gospodine ministre, zaista imate neverovatnu sposobnost da čujete ono što niko drugi nije čuo. Baš naprotiv mislim da je banalno nakon svega postavljati i posle otvarati ovde dilemu šta bi bilo da je postavljeno neko drugo pitanje. Onog trenutka kada smo stigli do faze u kojoj praktično biramo pitanje da bi čuli odgovor koji nam odgovara, jasno da naša politika bila poražena. Godinama mi predlažemo drugu politiku. Svaka skupštinska rasprava je bila obeležena našom rezolucijom, a ovo je prva za koju tako nešto nismo želeli da uradimo, zato što ne vidimo mogućnost da utičemo bez spremnosti da neko otvori prostor za našu inicijativu.

Predložiću vam da što pre odete u Brisel i sa EU dogovorite tekst rezolucije koji ćete podneti Generalnoj skupštini UN. U toj rezoluciji da odbranite pravo Srbije da ne menja svoj stav o Kosovu, a s druge strane, otvorite više perspektive za život Srba na Kosovu koji su tragični taoci i naše nemoći i nesposobnosti da nešto konkretno uradimo na političkom putu kojim se krećemo.

Ako govorite o svojoj ličnoj odgovornosti, mislim da to ne mogu da komentarišem. Pitanje odgovornosti koje želimo da postavimo prevazilazi i okvire vašeg ministarstva i vaše Vlade i naše politike. Ova zemlja je ugrožena zbog toga što su mnogi u njoj, pored političara, bili vrlo neodgovorni. Dok se ne stvori sistem u kom će se na vrednostima onog društva koje želimo da vidimo oko sebe gajiti naša budućnost, pitanje odgovornosti će biti individualizovano, da se ne bi postavilo pitanje uzroka stanja u kom se danas nalazimo.

Ovo za nas, ponavljam, nije prilika da spuštamo raspravu na onaj nivo na kom je ona uobičajena u parlamentu, ali samo opominjem da ste prvi put, kao ministar u Skupštini, sa ovom tačkom dnevnog reda i da to govori o vašem odnosu prema parlamentu, a ne o našem odnosu prema Kosovu.