Mediji u vreme vladavine Slobodana Milosevica bili su instrument politike čija je osnovna funkcija bila opravdanje velikosrpskog projekta i rata u bivšoj Jugoslaviji do koga je taj projekat doveo. Očekivanja da će se to promeniti nakon petooktobarskih promena nisu se ispunila. Mediji nisu odgovorili na kontroverze srpske tranzicije već su postali deo tih kontroverzi i doprineli daljem zbunjivanju gradjana. Konfuzija je bila proizvod nedostatka političkog konsezusa oko novog sistema vrednosti i raskida sa Miloševićevim nasledjem.
Za desničarsku radikalizaciju srtbijanskog drustva i ogroman uspon Srpske radikalne strnke veliki deo odgovornosti snose i mediji. Pokazalo se da promena zakonske regulative u oblasti medija nije dovoljna da se promeni i matrica izveštavanja. Većina zakona doneta je pod pritskom medjunardne zajednice i većim delom uskladjena sa medjunarodnim standardima. Intervencionizam medjunarodne zajednice svodio se upravo na zakonsku regulativu dok u sva druga pitanja vezana za medijsku etiku ili sistem vrednosti ostavljana domaćoj stručnoj javnosti koja se pokazala nedovoljno snažnom da se suoči sa tim problemima.
Pitanja na kojima su se prelamala dva sistema vrednosti, odnosno podela na reformiste\antireformiste i preko kojih bi se pokazala ključna razlikla u odnosu na Miloševićev režim su Haški tribunal i sudjenje optuženima za ratne zločine, rešavanje kosovskog statusa, odnos prema susedima, pitanje decntralizacije (pre svega odnos prema autonomiji Vojvodine), manjine, odnos prema nevladinim organizacijama i civilnom društvu. Kao posebno pitanje iskristalisao se i odnos prema reformskom nasledju Zorana Djindjića što se u medijima posebno prelamalo preko praćenja sudjenja premijerovim ubicama i medijskog linča njegovih najblizih saradnika.
U trenutku kada su u Srbiji stoverni uslovi za veće medijske slobode buknulo je tržište tabloida koji su objavljivali informacije i proizvodili medijske afere iza kojih su stajale političke interesne grupe i domaći tajkuni i koje su bile usmerene protiv reformi. Ovi tabloidi nametali su „svoje teme“ i drugim medijima, ostvarujući ogroman uticaj na javno mnjenje. Malobrojni nezavisni mediji, koji su svoj ugled gradili u Miloševićevo vreme kao nezavisna i antiratna glasila, nisu uspeli da izgrade novi identitet i odgovore na nove izazove. Saterani u ćorsokak pred najezdom tabloida na tržištu, mnogi od njih su bili prinudjeni da se bave pitanjima koja su tabloidi nametali. Medijska alternativa bačena je na margine drustva i izgubila je prosvetiteljsku ulogu koju je imala u vreme Miloševićevog režima.
Tabloidno novinarstvo, u postoktobarskoj Srbiji zauzima tako značajno mesto jer direktno zadire u političku sferu i snažna je podrška desničarskim i antireformskim snagama. Ono prija javnom mnjenju, gotovo dve decenije indoktriniranom nacionalizmom i strahom od Zapada i Evrope koje je iz ratova u bivšoj Jugoslaviji izašlo potpuno osiromašeno i poraženo. (Glavna tema je uvek neki politički skandal, dok pornografski sadržaji, brutalne priče iz crne hronike sa detaljima svirepih ubistava, kič u kulturi imaju funkciju da privuku što širu publiku). Tabloidi su prvi koji plasiraju političke skandale i afere bez ozbiljne argumentacije, a onda ih preuzimaju „ozbiljni“ mediji koji u to unose komentare analitičara naklonjenih odredjenoj političkoj opciji i spin doktora dajući ozbiljnost celoj stvari. Tu je pre svih, prednjačio NIN, tradicionalni srpski nedeljnik koji je imao jednu od ključnih uloga u vreme uspona Slobodana Miloševića. U jednom periodu to postoje i dnevni list Politika koju, ne dugo nakon Djindjićevog ubistva preuzimaju desničari.
Medjutim, ni liberalni listovi nisu uspeli da izbegnu zamku tabloidnog novinarstva. Tabloidni karakter počeli su da dobijaju i ozbiljni dnevni i nedeljni listovi, pre svega u izboru sagovrnika i tema i osnovnoj orijentaciji prema odredjenim dogadjajima, procesima i pitanjima, a jedina razlika je obično samo u stilu pisanja i rečniku. Odgovornost ovih ozbiljnih dnevnika i nedeljnika je daleko veća od tabloida, s obzirom na uticaj koji imaju na one koji utiču na formiranje javnog mnjenja. Sve manje se pisalo o ozbiljnim pitanjima reforme, a sve više o aferama iz žute štampe. Predstavnici reformske struje morali su da se koncentrišu na te napade i da se stalno brane, ne dobijajući prostor za druge teme. U medijima je praktično sprečen dijalog o važnim pitanjima za tranziciju srbijanskog društva.
Vlasništvo nad medijima je netransparentno. Prema istraživanju Nezavisnog udruženja novinara Srbije, mejnstrim medije u Srbiji danas drže Miloševićevi ljudi: “Najznačajnije medije u Srbiji poseduju domaći biznismeni i tajkuni, delom su u nešto manjoj meri na tržištu prisutne strane kompanije (nemački WAZ, švajcarski Ringier, američki News corporation), ali je karakteristično da državne strukture i dalje imaju veliku zastupljenost u pogledu direktnog vlasništva u medijima. (…) Od ukupno dvadeset posmatranih medija u Srbiji (radio i tv stanice s nacionalnim pokrivanjem, dnevni listovi) čak njih 12 je u vlasništvu domaćih biznismena, od kojih se za većinu njih može tvrditi da su u pitanju srpski tajkuni, tj. ljudi koji su do „prvog miliona“ došli zahvaljujući bliskosti s Miloševićevim režimom” . Prema podacima Udruženja, samo su dva štampana medija u potpunom vlasništvu multinacionalnih medijskih kompanija (Blic i 24 sata su vlasništvu švajcarskog Ringiera). Državne strukture u najstarijem dnevnom listu Politika poseduju gotovo polovinu akcija. Što se tiče najtiražnijeg dnevnog lista, Večernje novosti - Republika Srbija kontroliše 29,5 odsto akcija, Fond za penziono i invalidsko osiguranje 7,15 odsto, a tri strane kompanije Trimax investments Gmbh, Ardos holding Gmbh i Karamat holdings Ltd, za koje se zvanično ne zna ko stoji iza njih, poseduju većinski deo akcija od 62,24 odsto .
Na drugoj strani, tabloidi nastaju i nestaju, a podaci o njihovom vlasništvu još su neuhvatljiviji za javnost. Nastaju obično uoči izbora ili nekih drugih važnih političkih procesa i dogadjaja u kojima imaju namenjenu ulogu. Neki od tih listova imaju izuzetno male tiraže (što inače, nije srazmerno njihovom uticaju jer je eho vesti plasirane preko njih daleko veći) koji ne mogu da obezbede ni reprodukciju same novine. To implicira zakljucak da profit nije cilj njihovog postojanja. Sudeći po karakteru informacija (tajni spisi državnih službi bezbednosti, stenogrami prisluškivanih razgovora i sl.) sugeriše da velikog uticaja na ove medije imaju i službe bezbednosti. Jedna od pretpostavki je da neki od ovih medija služe i za pranje novca.
Pitanje finansiranja ovih medija došlo je u žižu kada se u vreme akcije Sablja (organizovane nakon atentata na premijera da bi se uhvatile ubice) ustanovilo da je finansijer Identiteta, 4 jednog od listova koji je prednjačio u napadima na Djindjića pripadnik "Zemunskog klana" optuženog za ubistvo premijera.
Na političkom nivou uredjivački koncept tabloida poklapala se sa politikom antireformskih snaga. Neke od tih listova država je zabranila tokom vanrednog stanja, ali su oni kasnije ponovo nicali pod drugim nazivima. Urednici i novinari takodje su prelazili iz jednog u drugi list, držeći se istog uredjivačkog koncepta. U medjuvremenu, u Srbiji je izašlo nekoliko publikacija o vezama novinara, tajnih službi, organizovanih kriminalnih grupa i ratnih zločinaca.
Sumorna slika novinarske profesije u postoktobarskoj Srbiji svodi se na kliše: da budu zastupljene obe strane. Pri tome se uopšte ne vodi računa o informaciji i o tome da li sagovornici govore istinu, a obe strane se tretiraju ravnopravno, pri čemu se uloga novinara svodi gotovo na automatsko beleženje izjave, te njenu jednostavniju transformaciju u medij. U štampanim medijima nedostaje analiza i istraživačko novinarstvo. Javila se i hiperinflacija NN izvora čije se izjave prenose bez ikakve odgovrnosti. Većina štampanih medija, uključujući i one koji zastupaju ozbiljno analitičko novinarstvo, prišli su mnogim aferama gotovo isključivo sa pozicije onog ko o njima „obaveštava“, bez kritičke distance i provere informacije.
Poltički uticaji na medije obavlja se obično preko "davanja" ekskluzivnih informacija i otvaranja određenih afera preko javnih glasila u kojima se iznose vrlo ozbiljne optužbe na račun “neprijatelja”. (Do tekstova o aferama, mediji ne dolaze istraživačkim novinarstvom već se one i plasiraju spolja iz određenih političkih ili ekonomskih centara). Reč je o vrlo suptilnom mehanizmu uticaja na medije, koji se može dokazati isključivo ukoliko novinari ili urednici odbiju takav pritisak i o tome otvoreno govore. Mediji se pozivaju na "anonimne izvore", a da prethodno nisu proverili da li je informacija koju "izvor" nudi tačna ili ima samo neku funkciju u političkim obračunima. Agenicije za odnose sa javnošću daleko su jače od pojedinih medija, a osobe zadužene za odnose sa javnošću postaju moćniji i od pojedinih glavnih i odgovrnih urednika, namećući svoje frizirane "informacije".
O etici srpskog novinarstva u okviru same struke dugo se ćutalo. Tek 2005. godine formiran je Savet za štampu pri Medija centru, sačinjen od novinara iz različitih redakcija, koji izdaje jednomesečne izveštaje o poštovanju profesionalnog kodeksa u štampanim medijima. U medjuvremenu je objavljeno i nekoliko istraživanja koja se bave odnosima novinara, mafije, ratnih zločinaca kao i analizom štampe koja je podržala rušenje reformske vlade Zorana Djindjića i stvarala sliku o premijeru kao kriminalcu, čime je trebalo zamagliti političku pozadinu rušenja reformske opcije.
U ovoj analizi nećemo se baviti dnevnim listom Danas i nedeljnikom Vreme, jer oni izalaze iz ove matrice. S druge strane, njihov domet do publike je izuzetno mali, a i sami još tragaju za sopstvenim identitetom. Takodje, istraživanje je zasnovano isključivo na beogradskoj štampi.
Nastanak brojnih neonacističkih organizacija koje i u postoktobarskoj Srbiji često učestvuju u nasilju prema neistomišljenicima i pripadnicima nacinalnih manjina sigurno su velikim delom i proizvod dvodecenijske medijske propagande, usmerene protiv nesrpskog stanovništva i političkih i drugih manjina.

Jedan od najočitijih primera propagandne kampanje, čije su posledice do sada bile i najdramatičnije, u postoktobarskoj Srbiji jeste ona koja je vodjena protiv premijera Zorana Djindjića i koja se, nakon njegovog ubistva, nastavila protiv njegovih najbližih saradnika koji su nastavili da zagovaraju reforme započete u njegovo vreme. Ciljevi kampanje bili su kriminalizacija lika Zorana Djindjića kako bi se stvorila atmosfera da je ubijen saradnik mafije, a ne prvi demokratski premijer Srbije. Rezultat kampanje bila je pobeda antireformske desnice, Demokratske stranke Srbije, osnaživanje Srpske radikalne stranke, i potpuno isključenje iz javnog života Djindjićevih bliskih saradnika, za nepunih godinu dana od atentata na premijera.
Na ovoj kampanji jasno se preloimio i sukob dve Srbije: liberalne i konzervativne, pri cemu je generalno gledano, konzervativna Srbija dominirala medijima. Eskalirala je upravo u tenutku kada je vlada Zorana Djindjića izručila bivšeg srbijanskog predsednika Slobodana Miloševića Haškom tribunalu za ratne zločine i kada je po prvi put stvorena dobra šansa da Srbija krene drugačijim putem i oslobodi se balasta ratnog nasledja.
Analiza sadržaja tekstova plasiranih protiv Djindjića implicira da iza njih stoje odredjeni resori državne bezbednosti i vojnih struktura, do organizovanih kriminalnih grupa, koje koriste medije za ostvarivanje svojih ciljeva, ali i političke stranke. Sve te informacije „opravdavane su kroz `argumente` političara, analitičara, `eksperata`, a novinari su se krili iza maksime: `mi samo prenosimo šta drugi kažu’“ . Prema istraživanju Novinske dokumentacije Ebart urednici i novinari su skoro isključivo birali sagovornike koji su imali kritički stav prema svemu što je radio i čime se bavio Djindjić . Tako je, recimo, haški optuženik Vojislav Šešelj, imao otvorene stranice medija da preti navodnim dokazima o saradnji mafije i Djindjića. Reformskoj vladi je na taj način bilo nametnuto da se pred štampom brani od tih optužbi. Budući da su medju novinarskim pitanjim dominirale upravo te teme, ključni aspekti tranzicije sa svojim nedostacima i njihova analiza ostajali su nedotaknuti u medijima.
Jedan od mehanizama kampanje protiv Djindjića bilo je objavljivanje niza dezinformacija da je saradnik mafije, ili, kako je to slikovito rečeno u jednoj novinskoj rečenici objavljenoj u nedeljniku Blic News – „Zoran Djindjić nervozni kapo od Srbije“ . Nažalost, javnost je punu sliku o tim dezinformacijama imala priliku da dobije tek nekoliko godina nakon ubistva premijera, tj. u vreme sudjenja njegovim ubicama . Paralelno sa napisima da je Djindjić u tesnoj vezi sa mafijom, njegova vlada je pripremala prvo sudjenje protiv organizovanog kriminala u Srbiji.
Dobar primer za to je i slučaj „pisama Ljiljane Buhe“ koja su okupirala javnost nekoliko meseci pre atentata na premijera i u vreme predizborne kampanje u kojoj su nekadašnje članice DOS već imale suprotstavljene predsedničke kandidate. Ljiljana Buha je supruga jednog od pripadnika Zemunskog klana Ljubiše Buhe, čiji zadatak je bio da denuncira supruga i dovede ga u vezu sa Djinjićem. Razlog za to bila je cinjenica da je Ljubiša Buha pristao da bude zaštićeni svedok u procesu protiv organizovanog kriminala. Tri godine kasnije pred Specijalnim sudom za organizovani kriminal Ljiljana Buha je izjavila da ju je Zemunski klan kidnapovao, da su pisma bila diktirana i da ih je ona samo potpisala . Efekat u javnosti je već bio postignut, a urednicima koji su ih objavljivali kao da nije padalo na pamet da proveravaju njihovu autentičnost. Pisma čitalaca i opskurnih i kontroverznih ličnosti koji su devedesetih u Politikinoj rubrici Odjeci i reagovanja služili za defamiranje protivnika, preselili su se u postoktobarskoj Srbiji na prve stranice tabloida, a primenu su imala i u medijima sa obrazovanijom publikom. Pisma su u celosti objavljena u listovima Nacional, Identitet i Politika ekspres od kojih nijedan više ne postoji, a u ovom tekstu ćemo dati samo njihovu kraću analizu.
U tim pismima ona kaže da je njen „suprug opasni kriminalac“, da je Djindjić „čest gost u njihovoj kući“, da Beba Popović „učestvuje u prikrivanju prljavih rabota“ njenog supruga... Čitanjem izjava Vojislava Kostunice datih u to vreme, kada je on istovremeno kandidat za predsednika Srbije, vidi se identičnost poruka izmedju tih pisama i njegovih reči. Agencija Fonet prenela je njegovu izjavu u kojoj je on optužio deo vladajuće koalicije za nesumnjivu spregu sa mafijom i upozorio da „pravne države ne može biti tamo gde su organizovani kriminal i korupcija uzeli maha“ . Na predizbornom mitingu u Nišu poručio je da ima neka „tajna veza izmedju mafije, kriminalaca i aktuelne vlasti“, „da društveno bogatstvo dospeva u ruke onih čiji je novac i krvav i prljav“, te da onaj „ko nije sa njima, taj je za Srbiju“. Još eksplicitniji, Koštunica je bio u intervjuu Radio Televiziji Srbije odgovarajući na pitanje o kriminalu: „Radi se o čoveku koji je predsednik Vlade (Zoran Djindjić-prim.aut.) a jako mnogo ima reči o zanimljivim i neobičnim vezama sa pojedinim biznismenima“. Opomenut od protivkandidata iz Demokratske stranke Miroljuba Labusa da je to kleveta, Koštunica se pozvao na medije: “To nije kleveta, rekao sam da o tome pišu mediji...“
Možda je još opskurnija podudarnost izmedju medijske poruke Milorada Ulemeka Legije osudjenog za ubisto premijera i Dragana Jočića – funckinera DSS koji je godinu dana nakon atentata u vladi DSS postao ministar policije. Milorad Ulemek Legija uputio je pismo medijima 28. januara 2003, oko mesec ipo dana pre atentata u kome optužuje vladu da je otišla predaleko u saradnji sa Haškim tribunalom. Dragan Jočić, tada potpredsednik DSS, a posle toga višegodišnji ministar policije, izjavio je da to pismo „nije vojničko, nije krimogeno, nije pismo nekog ko je s druge strane zakona. To je politička analiza rada Vlade i svega onog sto je bilo od 5. oktobra do danas “. U hajku se uključio i nedeljnik NIN (koji pretenduje na ozbiljnu publiku) koji u broju od 30. januara 2003, sublimira informacije iz tabloida. U antrfileu „Rat srpskih kumova“, aludirajući, naravno, na mafijaške kumove, sugeriše da je jedan od kumova i Zoran Djindjić. Pozivajući se, doduše, i na sopstvene izvore, ali ih ne imenujući, NIN tvrdi da se utvrdilo da su „zapravo kod Spasojevića na kanabetu sedele ličnosti upravo iz izvršne vlasti...“ Drugi, takodje intelektualni nedeljnik u Srbiji, liberalno Vreme, o medijskim pismima zaključuje drugačije: „Do sada nije zabeleženo da neko sa takvom biografijom, ovako otvoreno preti Vladi. S obzirom na to da je Legija čovek od akcije koji je dosad u više navrata demonstrirao silu, valja se bojati da će posle one tri tačke (s kojima Legija završava pismo-prim.aut.) doći znak usklika“ . Upravo je u ovom suština onoga čime se tabloidi ili ugledni NIN nisu bavili – nisu dovodili u pitanje biografiju osobe koja preti vladi dajući pun kredibilitet njenim rečima.
Čovek koji je harao po jugoslovenskim ratištima od Bosne do Kosova, Milorad Ulemek, Luković Legija nakon hapšenja zbog ubistva premijera u štampanim medijima slikan je kao „filmski junak u čijoj zastrašujućoj moći ima mangupskog šarma“ . Veliki prostor u stampi dobijaju njegovi advokati i sami problematične biografije, supruga i majka optuženog, astrolozi, kriminalci optuženi za različite zločine, analitičari, visoki poglavari Srpske pravoslavne crkve, kao i brojni „neimenovani izvori“, od kojih su mnogi opstruirali sudski proces i imali funkciju da dalje iznose tvrdnje o Djindjićevim vezama sa kriminalom i da glorifikuju optuženog. U izvodima iz Ulemekove biografije po tablodima nigde se ne pominju optužbe za ratne zločine i politička ubistva. Iz tog miljea nije se posebno izdvajala ni „ozbiljna“ Politika: “Njegovi kvaliteti, kao borca, ali i lidera, nisu ostali nezapaženi, pa ga je angažovala Služba državne bezbednosti...Pod Legijinim vođstvom JSO se izborio za poseban status...Novi zadatak Legija i njegovi momci dobili su 1998. i 1999. na Kosovu i Metohiji, gde su se borili protiv takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Lako prepoznatljivi, zbog vozila i uniformi, gde god bi se pojavili bili su strah i trepet. Prilikom povlačenja vojske i policije sa Kosovo i Metohije oni su bili jedna od poslednjih jedinica koja je napustila taj prostor. Postoji anegdota da su ih Albanci, koji su ih zbog vozila i uniformi zamenili za Amerikance, dočekivali u mestima kroz koja su prolazili zastavicama i aplauzima."
Najtiražniji dnevni list, koji je krajnje blagonaklon prema optuženima za premijerovo ubistvo, daje romansiranu izjavu navodnog nekadašnjeg Ulemekovog saborca u Legiji stranaca: "Na spomeniku poginulim pripadnicima jedinice, koji je na centralnom platou kasarne Kvartije Veno u Obanju, ispisane su reči čast i odanost koje predstavljaju moralni kodeks legionara o koga se retko ko ogluši. U tome upravo, treba tražiti razlog zbog čega oni izbegavaju da govore s novinarima. Teško se otvaraju, pa i najbližim prijateljima retko pričaju o svojoj prošlosti. Čuti koju reč od njih o Miloradu Lukoviću, moglo se tek posle nekoliko dana boravka u Obanju."
Kriminalci sugerišu preko štampe da je nemoguće da Ulemek može da ubije Srbina, a majka i supruga su, razumljivo, pune toplih ljudskih priča. S druge strane, rodbina i saradnici Zorana Djindjića, nisu imali toliko prostora za svoje izjave o ubijenom premijeru. Štampani mediji su tokom višegodišnjeg sudskog procesa Djindjićevim ubicama razvili i najrazličitije teorije zavere od kojih nisu odustali ni nakon izricanja presude .

Šansa da u Srbiji počne da se ozbiljno govori o ratu u bivšoj Jugoslaviji, odgovornosti Srbije za taj rat i o organizovanim ratnim zločinima javila se kada je vlada Zorana Djindjića izručila Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Umesto da mediji otvore prostor za sadržaj optužnice, kako bi se to pitanje otvorilo u javnosti, u Srbiji je sprečen svaki dijalog na tu temu i otpočeli su retrogradni procesi i sukobi na političkoj sceni u kojima je prevagu odnela struja koja nije htela diskontinuitet sa Miloševićevom zaostavštinom. Pokušaji da se ozbiljenije progovori o ratnim zločinima nad nesrpskim stanovništvom, u državnim i prodrzavnim medijima, "skinuti" su sa ekrana i stranica štampe. (Vrlo brzo državna televizija RTS prekinula je sa direktnim prenosima suđenja Slobodanu Miloševiću.)
Advokat Srđa Popović, analizirajući pisanje lista Danas koji, po njemu, ima najbolje izveštaje iz Haga, ukazao je na neadekvatnost naslova jednog od izveštaja koji je glasio "Milošević: JNA nije streljala zarobljenike u Vukovaru". Ističući da vest nije Miloševićeva "reakcija na svedočenje", već upravo samo "svedočenje" (u ovom slučaju hrvatskog predsednika Stjepana Mesića), Popović ukazuje da bi naslov trebalo da glasi: "Mesić: JNA streljala bolesne civile u Vukovaru". "To je ono što može uticati na odluku suda, a ne Miloševićevo golo, i proceduralno irelevantno, poricanje istinitosti tog svedočenja. Utisak ova dva naslova na čitaoca sigurno je vrlo različit", zaključuje Popović uz podsećanje na niz drugih izvora koji upravo dokazuju Mesićevu tvrdnju i koji su bili dostupni javnosti.
Izveštavanje o Hagu i dogadjajima u vezi sa Hagom, kao i njihova analiza pokazali su da vlada nema javnu podršku u hapšenju optuženih za ratne zločine. Jedan od primera je pobuna “crvenih beretki”. Povod za demonstracije ove jedinice bilo je hapšenje braće Banović od kojih je jedan optužen za ratne zločine pred Haškim tribunalom. Isotovremeno, dok je Kostunica podržao pobunu, Djindjić ju je osudio. Mediji su iskoristili te okolnosti da napadnu najslabije karike Djindjićeve vlade – sudstvo i policiju. O “crvenim beretkama” u medijima su pisane krajnje blagonaklone biografije. Politika, na primer, piše: Pripadnici JSO su u ratove odlazili sa snažnim osećanjem da se bore za srpske interese (podv. autori), pa su neki od njih hapšenje Banovića doživeli kao greh(…) Njihova himna “Hriste bože” govori o Srbiji, pravoslavlju i žrtvovanju u ratu…. ” Nijednom rečju u tom tekstu ne pominje se da su mnogi od pripadnika jedinice optuzeni za najsurovije ratne zločine, čak ni kada se pominju situacije u kojima su se desili neki od njih. U tabloidnim novinama, primeri su samo brojniji i još nižeg nivoa. Umesto da pišu o zločinima za koje je jedan od braće Banović optužen, novine su bile pune emotivnih priča o porodicama braće Banović, predstavljajući ih kao žrtve. Vrlo brzo nakon atentata, ova jedinica je rasformirana, jer se ispostailo da su njeni komandanti izvršili ubistvo premijera. Novinari to možda nisu morali da znaju da će se tako nešto desiti, ali su morali da uzmu u obzir sve do tada relevantne podatke o ovoj jedinici .
Način izveštavanja o sudjenjima pred Haškim tribunalom bitan je s obzirom na ulogu koju su srpski mediji imali u pripremi javnosti za rat i zločine i činjenicu da su generacije odrastale i vaspitavale se na medjuetničkoj mržnji. Nakon Petog oktobra ti zločini i politika koja je dovela do rata, relativizovani su kroz različite stereotipe. Mediji su podgrevali stavove da je saradnja sa Tribunalom prinuda koju je nametnula međunarodna zajednica i koja povlači određene finansijske posledice, a ne potreba da se društvo oslobodi tereta zločina.
Mediji su relativizovali zločin počinjen u ime srpskog naroda u cilju da se spreči rasprava o moralnoj odgovornosti. To su činili preko različitih mehanizama: diskreditovanje svedoka; umanjivanje značaja priznanja krivice, odnosno navoda iz optužnice; romantizovanje optuzenih ; empatiju prema porodicama optuženih; komentarisanje procesa na dnevnoj bazi isključivo sa stanovista advokata optuženih; zanemarivanje žrtava.
U štampanim medijim stvarana je negativna slika, pre svega o Tužilaštvu koje se prikazuje kao nekompetentno. Lijiljana Smajlović, novinarka nedeljnika NIN, braneći izveštače iz Haga od kritike da svoj posao ne obavljaju profesionalno i da posmatraju proces "navijački" (u odnosu na Miloševića), objašnjava: "Ali, novinari su samo donosioci poruke iz Haga. Nisu odgovorni za promašaje tužilaštva, za cinizam optuženog za pomanjaknje istinoljubivosti svedoka" . Svedoci su unapred degradirani , smatralo se potpuno irelevantnim da se sudski proces analizira i sa stanovista onog što piše u optužnici i što zastupa Tužilaštvo. Fokus je bio na poricanjima optuženih, a ne tvrdnjama žrtava. Novinari, namerno ili nenamerno, jednostavno su ignorisali arhive haškog tribunala koje su bile dostupne u vreme sudjenja i navode tužilaštva, a akcenat stavljali na Miloševićeve reči.
Žrtve se uglavnom ne pominju dok su mediji puni blagonaklonih, emotivnih, ljudskih priča o osumnjičenima za zločine kroz izjave njihovih rodjaka, prijatelja ili intervjue sa njima lično. Intervjui sa optuženima za ratne zločine, svode se na njihovo pravdanje i poricanje zločina bez argumenata, te tako ne donose nikakav bitan informativni sadržaj. Informacije o počinjenim zločinima za koje se terete, ne izostaju samo iz odgovora intervjuisanih već i iz novinarskih pitanja. Tako se pitanja svode uglavnom na opšta mesta . Nakon okončanja dela procesa protiv Miloševića u kome je Tužilaštvo završilo sa izvodjenjem svedoka, nijedan medij nije posvetio više pažnje analizi dela procesa koji je trajao više od godinu dana i onog što je izrečeno u tom periodu.
Jedna od karakteristika pisanja o optuženima za ratne zločine jeste, da se meta napada preusmerava na one koji zagovaraju saradnju sa Haškim tribunalom .
Ozbiljni mediji su se bavili pisanjem o konkretnim zločinima počinjenim nad nesrpskim stanovništvom u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, ali nisu analitički pristupili procesima koji su doveli do tih ratova. Priznanje krivice pojedinih optuženika, koje je moglo biti povod za takvu analizu, prošlo je gotovo neopaženo. Većina medija bila je više usmerena na nagodbe Tužilaštva sa optuženicima ili uslove u kojima će služiti zatvorsku kaznu, nego na zločin koji su optuženi priznali .
Gotovo svi mediji, uključujući i nezavisne koji su se istakli svojom antiratnom i antinacionalističkom uređivačkom politikom u vreme ratova u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, relativizuju moralnu odgovornost srpskog naroda kroz davanje velikog prostora zastupnicima teza, poput one "i na drugoj strani je bilo zločina", ili gotovo obavezno novinarsko pitanje, "zašto se na drugim stranama ne sudi zločincima", stereotipne odgovore sagovornika, "Hrvati imaju bolji propagandni pristup prema tužilaštvu Haškog tribunala pa im se zato manje sudi u Hagu" i sl.
Legitimnost kritike Haškog tribunala preko različitih tema kojima se profesionalno prilazi i uz poštovanje novianrskog kodeksa u medijima ne dovodi se u pitanje. Sa tog stanovišta posmatraju se i gore navedeni nedeljnici NIN i Vreme čiji je autorski pristup Haškom tribunalu nesporan. Međutim, odsustvo medija koji bi profesionalno i odgovorno izveštavali o događima u Haškom tribunalu i procesima u vezi sa njim uvažavajući rezultate Haškog tribunala, odlaže i otežava proces suočavanja sa prošlošću.
Srpska revizija antifašistčke proslosti , koja je bila i kulturološki uvod u sukobe na prostoru bivše Jugoslavije, nije iščezla nakon smene Miloševića. Naprotiv, u pojedinim periodima ponovo je okupirala pažnju javnosti, a da nije bilo nikakve institucionalne rekacije. Nije rec o komentarima proslosti, koji mogu biti `sveto pismo` žurnalizma već o izvrtanju činjenica i njihovoj upotrebi u opravdavanju ratnih zločinaca iz ratova devedesetih.
Glas javnosti, recimo, distribuirao je u redovnom izdanju 13. januara 2006, poseban separat "Govori generala Milana Nedćia", u kome su selektivno objavljeni govori predsednika vlade narodnog spasa u vreme nacističke okupacije Srbije koja je saradjivala sa vladom nacističke Nemacke. Nedićevi tekstovi i izjave objavljeni su bez istorijskog konteksta i istorijskih činjenica o zločinima počinjenim prema Jevrejima, Romima, komunistima i drugima, čime je rukovodila njegova vlada.
Nepotpisani autor separata poručuje da Nedićeve govore "svi pravi srpski rodoljubi moraju nositi u svojim dušama i svojim srcima", jer ih oni "uče njihovim nacionalnim dužnostima za spas srpske otadžbine i za novu veličinu Srpstva". Kaže se da oni "sačinjavaju suštinu i osnovu pravog srpskog rodoljublja, poniklog iz srpske grude, herojskog duha Srbije i iz gorkog iskustva sadašnjice".
Srpski nacionalisti nekritičnim stavom prema akterima Drugog svetskog rata i kvinsliškoj vladi Milana Nedića doprinose konfuziji i dezorijentaciji građana Srbije u pogledu osnovnih postulata evropske tradicije koja se ogleda u antifašizmu. Tako srpski nacionalisti (poput Koste Čavoškog i drugih) ističu da su Srbi bili najbrojniji u partizanskom pokretu koji je zajedno sa SKJ najzaslužniji za rekonstrukciju druge Jugoslavije. Ovaj argument je u kontradikciji sa onim koji tvrdi da su Srbi bili najžešći protivnici komunizma te da je Jugoslavija bila za njih "tamnica naroda".
Na činjenicu da jedne dnevne novine koje računaju na široku publiku i imaju redakciju i štampariju u samom centru Beograda objavljuju tekst kojim se veličaju ratni zločinci iz doba nacizma i na taj nacin širi mržnja prema pripadnicima drugih nacija i antifasističkom pokretu niko nije reagovao sem zanemarljivog broja nevladinih organizacija. Čak, poster je eksploatisan u politickim emisijama gde je visokim funkcionerima Srpske radikalne stranke bilo potpuno dozvoljeno da pred kamerama mašu tim posterom stavljajući ga u pozitivni kontekst, a da novinari/voditelji emisije na to nisu reagovali na adekvatan način.
Isti odnos Glas javnosti ima i prema optuženima za zločine u poslednjem ratu na prostoru bivše Jugoslavije. Taj dnevnik "poklonio" je čitaocima poster na kome "anonimni" civil neometano paradira na smotri Vojske Srbije s posterom najtraženijeg haškog begunca, Ratka Mladića, u prirodnoj veličini. Na fotografiji se vidi i kako jedan od oficira iz povorke salutira Mladiću. Objavljivanje postera najtraženijeg srpskog optuženika za ratne zločine otvorilo je niz ozbiljnih pitanja koja su od suštinskog značaja za suočavanje Srbije sa ratnim zločinima počinjenim u ime srpskog naroda . Mediji se, međutim, nisu bavili time.
Istu sliku (sa postera), Glas javnosti je objavio na naslovnoj stranici nedelju dana pre štampanja postera. Time je nedelju dana testirao ne samo javnost, već i državu kako bi reagovala na objavljivanje postera. Protivnici saradnje sa Haškim tribunalom, iskoristili su jedan dnevni list da pokažu nadmoć u odnosu na one koji su za saradnju.
Isti trendovi primetni su i u nekim lokalnim medijima i specijalizovanim časopisima. Tako je, recimo, revija za kulturu, umetnost i društvena pitanja Zbilja dodelila nagrade za životno delo svojim saradnicima među kojima su i haški optuženici Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj. U svim ovim slučajevima nije bilo nikakve reakcije državnih organa, kao ni vladajućih stranaka.

Recidivi prošlosti u medijima posebno se prelamaju preko izveštavanja i analize odnosa sa Crnom Gorom, Bosnom i Hercegovinom, entitetom Republikom Srpskom, kao i manjinskog i vojvodjanskog pitanja. (U tu grupu pitanja spada svakako i pitanje Kosova o čemu se govori u posebnom poglavlju.) U tom smislu, i dalje je veoma prisutan duh osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, o "jednistvu srpskog kulturnog i duhovnog prostora", što je pokušano da se postigne u ratu. U štampanim medijima dominantna je samo jedna interpretacija rata na prostoru bivše Jugoslavije po kojoj se ugroženi srpski narod branio. Novinski tekstovi sugerišu da srpsko državno pitanje još nije reseno što se poklapa i sa porukom političke elite.
O Republici Srpskoj najčešće se piše naširoko i gotovo isključivo nezavisno od Bosne i Hercegovine, a najveće zebnje srpske štampe odnose se na to da li će RS opstati. Takodje se održava tenzija da to može jednog dana da postane deo Srbije. Negira se vojvodjanski i crnogorski identitet.
Uporedo sa završnicom rešavanja kosovskog pitanja oživljeno je kroz medije spinovanje teorije o islamskom terorizmu u Srbiji i tvrdnje o stvaranju islamske države na Balkanu. Takva kampanja vodi se u kontinuitetu još od osamdesetih i služila je da se opravda rat u Bosni i Hercegovini i zločini nad Muslimanima. Ovog puta, kao glavni dokaz da se protiv Srbije vodi „specijalni rat“ iskorišćeno je postojanje manje grupe vehabija u Sandžaku, a priču su lansirale beogradske obaveštajne službe i policija. Indirektno, kampanja je usmerena i protiv bosanske manjine u Sandžaku. Izrazito je razvijen steretip o ugroženosti srpskog identiteta (to je poslužilo u pridobijanju Srba za vodenje ratova na prostoru bivše Jugoslavije); daje se snažna medijska podrška policijskim akcijama bez ikakve sumnje u to šta je njihova pozadina.
Jedno od osnovinh načela propagandne kampanje protiv Muslimana (pre svega sandžačkih Bošnjaka) je teorija zavere kojoj je cilj rasparčavanje Srbije. Tabloidi i pojedini nedeljnici gotovo iz dana u dan, prenose izjave spin doktora o teoriji zavere, dok na drugoj strani „ozbiljni“ mediji propuštaju ili svesno izbegavaju šansu da analitički objasne pojavu vehabizma u Srbiji. Mediji i spin doktori dovode u vezu „sandžačke vehabije“ sa Kosovom, što održava stereotipe o ugroženosti srpskog identiteta i produbljuje mržnju prema Albancima . U poslednje vreme vehabizam se dovodi u vezu i sa romskom populacijom.
U tekstu „U Nišu 155 vehabija“ u Politici , o „pojačanoj aktivnosti radikalnih muslimana … vehabija“ u Nišu, novinar se poziva na „izvore bliske organima bezbednosti“ u tom gradu tvrdeći da su vehabije u „poslednjih nekoliko godina u delu stanovništva našli jako uporište i da sve više šire svoju mrežu“. „Pojavu vehabija“ u Nišu novinar Politike vezuje za Rome koji su došli sa Kosova 1999. godine i Islam Aginu džamiju u Nišu, uz tvrdnju da je došlo do pojačanja njihove aktivnosti nakon martovskog nasilja nad Srbima na Kosovu 2004. godine. Novinar „zaobilazi“ činjenicu da je kao reakcija na to martovsko nasilje nad Srbima, spaljena niška Islam Agina džamija koja u njegovom tekstu postaje takodje jedna od meta medijskog linča. Politika napada i niškog imama kome se kao greh pripisuje to što je, prema „saznanjima“ Politike, došao u Niš „preko Sarajeva i Novog Pazara, direktno sa školovanja u Saudijskoj Arabiji“. Prema Politici, sa njim je došlo u Niš i „dvadesetak radikalnih pripadnika muslimanske verosipovesti, koji su se upisali na fakultete u Nišu“. „Najviše ih je medju studentima i u romskom naseljima na Stočnom trgu i na obodima tog naselja“, piše Politika. Novinar tvrdi (pozivajući se sve vreme na neimenovane izvore) da se finasiraju iz istih izvora kao i nihovi istomišljenici u Sarajevu i BiH – iz islamskog sveta, a „i to po svemu sudeći preko Austrije i Beča“. „Za finansiranje ovih grupa postoje značjna materijalna sredstva“. Zatim se naglašava da pripadnici pokreta dobijaju po 300 do 400 evra „što je više od prosečne plate u Srbiji“. Jedini „incident“ koji novinar, odnosno njegovi neimenovani sagovornici pripisuju navodnim niškim vehabijama je to što se šetaju „sa specifičnim bradama i u „tri četvrt pantalonama“, a žene sa „feredžama preko lica“.
Kada je u proleće/leto 2004. godine u Vojvodini zabeleženo u kontinuitetu oko 200 napada uperenih protiv pripadnika nacionalnih manjina, iz većine štampanih medija moglo se zaključiti da „medjunacionalnih sukoba u Vojvodini nema“ i da je reč samo o izolovanim incidentima.
U štampi je primetno podgrevanje antimađarskog raspoloženja, širenje svojevrsnog bauka autonomaštva poistovećenog s mađarskim separatizmom . Politika ekspres na naslovnoj strani (od 31. jula 2004) najavljuje intervju sa istoričarom Jovanom Pejinom, dobro poznatim javnosti po šovinističkim stavovima, pod naslovom “Sanjaju Ugarsku”. Nadnaslov je takođe, sasvim eksplicitan: “Vojvodina na udaru mađarskih revizionista”. Osnovna Pejinova teza, opširno elaborirana u tom listu jeste, da su “vojvođanski autonomaši u službi Sorošovog mađarskog revizionizma, čiji je cilj ponovno stvaranje Ugarske”. Politika ekspres se, dakle, ponaša u duhu “dobrih, starih vremena”, kada je bila jedno od udarnih aduta Miloševićevog ratnohuškačkog hora u širenju ideja o raznim antisrpskim zaverama. U igri su, kao i onda, Kominterna, Nemačka, Vatikan…Ide se “duboko” u pitanja gde su sve Srbi od koga stariji narod. Kao glavni eksponenti “velikomađarskog revizionizma” imenuju se politički lideri vojvodjanskih Madjara.

Jezik mrznje u srbijanskim medijima u postoktobarskoj Srbiji nije sveden na nivo incidenta. Naprotiv, markiranje „unutrašnjeg neprijatelja“, širenje neistina o njemu, defamiranje i uvredljiv govor, ostale su bitne karakteristike srbijanske štampe i nakon Petog oktobra. Intenzivne kampanje vode se posebno protiv pripadnika civilnog sektora i političara koji dominantnoj politici prilaze kritički, posebno kada je reč o ratnoj prošlosti, Kosovu, susedima, manjinama, liberalizaciji privrede. Slične kampanje vode se često i protiv pripadnika manjina. U njima učestvuju pre svega, tabloidi, ali su često potpomognuti delom ozbiljnih desničarskih dnevnih listova i magazina. Ove kampanje su samo nastavak nacionalističke propagande i govora mržnje iz devedesetih.
Ono što nas vraća u devedesete jeste i to što taj govor ne prati snažna osuda dominantnih političkih i kulturnih elita, niti se iko udubljivao u analizu da li ovaj govor proizvodi nasilje kod ekstremista. Primeri, u kojima su etiketirani „domaći izdajnici“ bili izloženi i ozbiljnim pretnjama i fizičkim napadima nisu retki.
Najekstremniji primitivizam i jezik mržnje protiv neistomišljenika manifestuje se u kolumnama i komentarima . Pripadnicima bivšeg režima i ikonoma podzemlja, štampa je otvorila svoje stranice da bezgranično napadaju pripadnike alternative. Nasuprot tome, često se kroz novinske tekstove zahteva praćenje, sudjenje i hapšenje pojedinih političara ili pripadnika NVO. Takodje se primenjuje praksa „zamene teze“, tako da se predstavnici liberalnog stava proglašavaju ekstremistima i stavljaju u isti koš sa ekstremnim desničarskim i neonacističkim grupacijama.
Govoreći o političkim neistomišljenicima Aleksandar Tijanić, jedan od najuticajnijih ljudi iz sveta medija u Srbiji koji istovremeno, kao direktor nacionalne televizije ima veliku moć da utiče na uredjivačku politiku kaže u intervjuu Vecernjim novostima: „To je društvo koje veruje da je narod glup: da je patriotizam neizlečiva bolest, da je država - a naročito srpska - prevaziđena, da teritorija - a naročito srpska - nije bitna, da je religija - a naročito srpska - mračna, da je ćirilica - a naročito srpska - nepotrebna. Oni su napravili horde za ulični pritisak i sada obilaze redakcije, televizije, promocije, sudove i napadaju sve koji se ne povinuju njihovom ekskluzivnom pravu na fizičko nasilje (…) To će roditi brutalni odgovor druge strane i, nagađam, biće vrelo na ulicama Srbije ako bande sakrivene parolama, demokratskim ili patriotskim, krenu u prevaspitavanje građana”.
Profesor univerziteta Svetozar Stojanović, blizak vladinim krugovima i saradnik Dobrice Ćosića, glavnog ideologa "velikosrpskog projekta", sa stranica dnevnog lista Politika poručio je da "odavno postoji potreba da neka istraživačka institucija preuzme na sebe sitematsko praćenje, ispitivanje i vrednovanje kompetentnosti i objektivnosti poslenika javne reči, i o tome redovno obaveštava javnost" . On kaže da "neki domaći opisi i ocene naših prilika već dugo kipte od narcisoidne agresivnosti, ali istovremene provincijalne servilnosti prema odlučujućim spoljnim silama i njihovim diktatima. Na sve strane naričući o tobožnjoj dominaciji ekstremizma u nas, njihovi autori ispoljavaju toliku neuravnoteženost da i njih valja smatrati svojevrsnim metaekstremistima." Stojanović se obraća i uticajnim krugovima na Zapadu sa pitanjem "dokle će se oslanjati prvenstveno na samoprojektivne ocene i predvidjanja majušne manjine anacionalnih (sic!) i istovremeno dobrostojećih Srba".
Uticajni nedeljnik NIN dopušta sebi tekstove pod naslovom "Ako ideš ženama ponesi bič " u kome u poznatom maniru devedesetih zahteva sudjenje neistomišlejnicama (u ovom slučaju predsednicama tri nevladine organizacije), a na teret im stavlja “cinkarenje Haškom Tribunalu”, odbranu žrtava ratnih zločina ili pak navodnu izdaju zato što su, kako tvrdi, radile za “razbijače velike Jugoslavije”.
Čak i ako zanemarimo sve „autorske“ komentare i vrednosne sudove koje mediji izražavaju o pojedinim ličnostima iz javnog života, ono što ne može da se zaobidje u analizi jeste plasiranje lažnih informacija i njihove posledice. Ponavljajući laži još iz Miloševićeve propagande, štampa je o pojedinim javnim ličnostima učvrstila sliku kao o stranim špijunima, saradnicima ratnog neprijatelja i učesnicima u raznim „akcijama“ protiv srpskih interesa. Unesrećeni ljudi u ratovima, često sa velikim licnim gubicima, olako uzimaju te medijske „prikaze“ i svoju agresiju neretko usmeravaju na ulici i javnim prostorima ka „ozloglašenim“ licnostima. To dobija posebno dramatičnu dimenziju kada se u nekim listovima (poput nedeljnika Tabloid) objave i privatne adrese anatemisanih pripadnika civilnog sektora.
Mediji sugerišu da su u borbi protiv političke alternative dozvoljena sva sredstva. Kada su tokom referendumske kampanje za novi Ustav Srbije demonstranti sa Kosova pretili ispred beogradskog sedišta Liberalno demokratske partije, jedne od stranke koja je bojkotovala referendum, da će ubiti lidera te stranke Čedomira Jovanovića, dnevni list Politika, je dva dana nakon tog dogadjaja napisao da je to bila "provokativna i po mnogo čemu neprimerena akcija", ali istovremeno i "performans mladih sa Kosova" bez obzira na povike "ubićemo Čedu" . S druge strane zagovornici bojkota referenduma, prema Politici, "razaraju zajednicu".
Protiv bliskih saradnika Zorana Djindjića pokrenuto je niz medijskih afera. One su i ostale medijske, jer sudski organi, iako pod velikim političkim uticajem Djindjićevih protivnika i antireformske struje, nikada nisu imale sudski epilog. Medjutim, medijske afere, imale su konkretne posledice u javnom i političkom životu Srbije. Sve te afere nisu kreirane zbog iskrene borbe medija, odnosno struktura koje stoje iza njih, protiv korupcije već su bile politički motivisane.
U liberalnim medijima, „domaći izdajnici i korumpirani političari“ marginalizovani su, a eho kleveta odjekuje čak i u njima. Umesto da se uhvate u koštac sa tablodinom matricom i analiziraju ono što tabloidi pišu, mnogi ozbiljni novinari iz intervjua u intervju troše beskrajno mnogo vremena i prostora na hiljadu puta ponovljena pitanja o klevetama iz tabloida. I kada dobiju odgovore na ta pitanja, ponavljaju ih, kroz pitanja, i u narednim intervjuima, meljući sagovornika u medisjkom žrvnju.

Još od smene Slobodana Miloševića (2000), Srbija je deklarativno opredeljena za pristupanje evroatlanskim integracijama. Tu orijentaciju, naročito kada je reč o Evropskoj uniji (jer je stav prema NATO znatno rezervisaniji) podržava velika većina gradjana. Svih tih godina ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da članstvo u EU podržava izmedju 65 i 75 posto gradjana. Medjutim, taj evroentuzijazam gradjana ne dele i mediji, koji, naročito u poslednje dve godine, sve veći prostor ustupaju političkim akterima, analitičarima i sopstvenim komentatorima koji dovode u sumnju tu, po njima, jednostranu orijentaciju Srbije.
Sa jačanjem konzervativno-nacionalističkog bloka oličenog u Srpskoj radikalnoj stranci (SRS) i narodnjačkoj koaliciji, Demokratske stranke Srbije (DSS) i Nove Srbije (NS), došlo je do pojačane kritike «politike uslovljavanja» koju, navodno, prema Srbiji vodi Evropska unija, kao eksponent američke politike na kontinentu, i koja se optužuje za otvoreno uplitanje u unutrašnje stvari i odnose, što urušava «nacionalni dignitet i dostojanstvo».
«Budućnost koju nam nude je naredjena budućnost... Ponovo nas usrećuju ideološkim komandama. Nekad su to činile boljševičke birokarate, sada to čine evrobirokrate. Briselski usrećitelji po metodama i postupanju, ne razlikuju se mnogo od nekadašnjih kremaljskih usrećitelja... Nije reč o našem neprihvatanju ograničenog suvereniteta. Ako se ujedinjujemo sa Evropskom unijom, moramo se odricati i nekih sadržaja svog suvereniteta, ali se pri tom, ne možemo odreći svog identiteta i svoje geografske, antropološke, kulturološke, kreativne specifičnosti... Ima, po mom uverenju, dosta i orvelovske ideologije i sovjetskih metoda u sadašnjem stvaranju Evropske unije, koja može biti i sama euroutopija», kaže uticajni strateg velikosrpskog nacionalizma, poznati književnik Dobrica Ćosić.
Nova antievropska «zvezda» na medijskom nebu Srbije, analitičar Instituta za medjunarodnu politiku i privredu, Miloš Jovanović tumači (po njemu, opravdanu) zlovolju predstavnika aktuelne vlasti, prvenstveno premijera Vojislava Koštunice i njemu bliskog kruga prema evropskim integracijama, koja je, kako on tvrdi, razumljiva za svakom «ko smatra da mi nismo jedini krivci sopstvene nesreće. Svako ko ne zaboravlja u kojoj je meri EU kumovala nesreći i ratovima u ovim krajevima – suludim i pogrešnim priznanjem slovenačke i hrvatske nezavisnosti – ne može sa širokim osmehom na licu govoriti o evropskim integracijama...Neko će reći da je sve to prošlost na koju se ne treba vraćati. Kad bi ovaj stav i uzeli kao ispravan, on ostavlja netaknut problem Kosova i Metohije i ne objašnjava ulogu EU u aktuelnom procesu rešavanja statusa južne srpske pokrajine. Ali Srbija, ne samo zbog prošlosti, već i zbog sadašnjosti ne može imati prema EU isti odnos kao i ostale evropske zemlje.
Od 2004. godine, kada je Vojislav Koštunica formirao prvu vladu, Srbija praktično usporava svoj evropski kurs, s time što za to pronalazi uvek nove razloge i opravdanja. Najpre su to bili zahtevi Haškog tribunala za isporučivanje najtraženijih optuženika za ratne zločine, u prvom redu, Ratka Mladića, što je u Beogradu predstavljano kao «ispostavljanje stalno novih i novih zahteva». Onda je 2006. godine aktuelna postala Crna Gora, odnosno referendum o nezavisnosti te bivše jugoslovenske republike. Iako je od 2000. godine, Evropska unija praktično držala stranu srpske političke elite i, mimo želje crnogorskih vlasti kumovala kreiranju državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa potom postavila izuzetno visok referendumski cenzus za osamostaljenje Crne Gore («za» je moralo da glasa gotovo polovina ukupno upisanih birača plus jedan glas), ipak je nakon uspešnog referenduma o samostalnosti, bujica ružnih reči na račun «briselskih birokrata» izgovorena i ispisana u najuticajnijim beogradskim medijima. Po opštoj oceni, Djukanovićev «vruć šamar» Beogradu nije bio moguć bez «nesebične asistencije medjunarodne zajednice». Tu gorčinu sažima u uvdnoj kolumni beogradski nedeljnik NiN, pišući kako je «i ’najveći skeptik’ iz Brisela, oko crnogorskog referenduma, Havijer Solana, veselo (je) odmahnuo rukom i pozdravio Lipkinu (specijalnog izaslanika EU, na referendumu) lakoću odbacivanja svakog mogućeg prigovora». 3 Konačno, kada je 2007. godine na red došlo odredjivanje statusa Kosova, za glavnog krivca ponovo je označena medjunarodna zajednica, Evropska unija i Amerika, na prvom mestu.
Zaključak koji se na osnovu toga nameće je da su svi ti izgovori zapravo bili samo katalizator antizapadnog i antievropskog raspoloženja koje je postepeno postajalo sve otvorenije da bi kulminiralo u prvim mesecima 2008. godine. Naime, iako je u medjuvremenu EU obnovila pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), potom ga parafirala i na kraju (krajem aprila 2008) i potpisala, iako Beograd nije ispunio tražene «haške uslove»), kreiranje raspoloženja javnosti ide drugim tokom. Osim što je udvorički odnos prema Rusiji i naročito prema njenom predsedniku Putinu dobijao iracionalne dimenzije (tokom 2007, ruski predsednik je postao počasni gradjanin u desetak gradova i mesta, svakodnevno je u novinama i zbog najbezazlenijeg povoda objavljivana najmanje po jedna njegova slika, njegove velike fotografije nose se na masovnim skupovima), komentatori i analitičari učestalo podsećaju da Evropa nije jedina opcija za Srbiju. Uz teze da u Srbiji nikada nije sprovedeno jasno referendumsko izjašnjavanje gradjana o geostrateškoj orijentaciji zemlje, da EU Srbiji stalno ispostavlja nove uslove, da je Srbiji u interesu da podjednako razvija odnose i sa Istokom i sa Zapadom, da su «svetski moćnici» (Amerika i EU) arogantni prema Srbiji, praktično se obavljala priprema javnosti za zaokret koji je u krajnjem ishodu i doveo do pada Vlade, do raspolućenosti biračkog tela i do konfuzije u javnosti.
«Srpsko političko telo jasno se podelilo čak i aritmetički, na dve polovine», piše Branko Milinović, nosilac zvanja saradnika Karnegijeve zadužbine za medjunarodni mir u Vašingtonu na prvoj stranici Politike (autor se poslednjih godina redovno oglašava u tom glasilu). Predstavljajući se kao neko ko je već godinama protiv aspiracija Srbije da prisupi Uniji on ne spori ekonomsku probitačnost člansva u najznačajnijoj kontinentalnoj integraciji. Medjutim, «osnovni razlog zašto sam protiv jeste zato što pitanje članstva u EU značajno, čak i ključno, utiče na političku destabilizaciju Srbije. Od pitanja oko koga su se skoro svi slagali, Evropa je postala pitanje oko koga se Srbi najviše dele».
Medijsko kreiranje antievropskog raspološenja dobilo je na intenzitetu poslednjih meseci i u obrnutoj je proporciji sa briselskim ponudama dobre volje. U komentarima upućenim na evropske adrese ima i puno cinizma i optužbi da Evropa ne razume snagu srpskih emocija (kada je o Kosovu reč). «Zapadne agencije tumače briselski predlog (za potpisivanje SSP, prim.a.) kao nadoknadu Srbiji za skori gubitak Kosova... ponudu će i najveći evroentuzijasti teško videti kao velikodušnu. Imam predlog za razmišljanje. Ako Oli Ren želi da nam olakša gubitak Kosova, možda bi sa svojim evropskim kolegama mogao da razmisli o sledećoj nadoknadi: katedrala Svetog Pavla u Londonu, Bogorodičina crkva u Parizu, crkva Svetog Petra u Rimu. I, za dobru meru, Eskorijal u Španiji», piše, u medijskim krugovima veoma uticajna glavna urednica Politike, Ljiljana Smajlović. Krajem 2007, i početkom 2008. godine u medijskoj kampanji protiv EU, koja je povremeno nalikovala pozivima na linč, kao glavna medijska meta isturena je Slovenija (od 1. januara 2008. predsedavajuća Evropske unije) i njeni najviši državni funkcioneri. Stalna dopisnica Politike iz Ljubljane, Svetlana Vasović Mekina denuncira slovenačku spoljnu politiku i diplomatiju kao bespogovorne poslušnike Vašingtona. U Politici (24. januara, 2008) objevljen je transkript poverljivog razgovora političkog direktora Mitje Drobniča sa Danijelom Fridom i drugim funkcionerima Stejt departmenta, vodjen u Vašingtonu u decembru 2007. Razgovor koji se odnosio na koordinaciju EU i SAD oko proglašenja nezavisnosti Kosova objavljen je pod naslovom «Vašington diktira, Evropa statira». Indikativno je, medjutim, da je to «otkriće» dan pre nego što se pojavilo u uticajnom beogradskom dnevniku, postavljeno na sajt Vlade Republike Srbije.
Svetlana Vasović Mekina koja i posle pada Slobodana Miloševića izveštava iz Slovenije na način na koji se u beogradskim medijima Slovenija tretirala u bivšoj zajedničkoj državi, podrugljivo, cinično i uvredljivo piše o slovenačkim državnim funkcionerima, Janezu Drnovšeku (dok je bio živ), Dimitriju Rupelu, Janezu Janši, Jelku Kacinu... Ona je veoma produktivna i često piše uredničke komentare koji se ne odnose samo na Sloveniju, pa je tako na dan, kada su svi štampani mediji objavili izveštaje iz Luksemburga o potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ona u Politici objavila kolumnu pod naslovom «Potpis na (ne)sporazum», u kojoj, svodeći reakcije domaće javnosti na potpisivanje SSP, postavlja retoričko pitanje «je li to (Sporazum) blagoslov, ili prerušeno prokletastvo!». Autorka je inače, osim u Politici, dobila i godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije (nekada poznatog kao «državno») za 2007. godinu.
Povodom ovog dokumenta koji po prvi put uopšte, uspostavlja ugovorni odnos izmedju Srbije i Evropske unije, medijska scena je gotovo šizofrena. Osim što većina tabloida na njemu «oštri zube» (Kurir je izveštaj o tome doneo pod naslovom «Prodaja» i nadnaslovom «Raduju se srpske svinje», iznad fotografije na kojoj su potpisnoici predsednik Srbije Boris Tadić i vicepremijer Božidar Djelić, većina, u ime navodne objektivnosti i neutralnosti, u podjednakoj meri prenosi pozitivna i negativna mišljenja o njemu.

Još od smene Slobodana Miloševića (2000), Srbija je deklarativno opredeljena za pristupanje evroatlanskim integracijama. Tu orijentaciju, naročito kada je reč o Evropskoj uniji (jer je stav prema NATO znatno rezervisaniji) podržava velika većina gradjana. Svih tih godina ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da članstvo u EU podržava izmedju 65 i 75 posto gradjana. Medjutim, taj evroentuzijazam gradjana ne dele i mediji, koji, naročito u poslednje dve godine, sve veći prostor ustupaju političkim akterima, analitičarima i sopstvenim komentatorima koji dovode u sumnju tu, po njima, jednostranu orijentaciju Srbije.
Sa jačanjem konzervativno-nacionalističkog bloka oličenog u Srpskoj radikalnoj stranci (SRS) i narodnjačkoj koaliciji, Demokratske stranke Srbije (DSS) i Nove Srbije (NS), došlo je do pojačane kritike «politike uslovljavanja» koju, navodno, prema Srbiji vodi Evropska unija, kao eksponent američke politike na kontinentu, i koja se optužuje za otvoreno uplitanje u unutrašnje stvari i odnose, što urušava «nacionalni dignitet i dostojanstvo».
«Budućnost koju nam nude je naredjena budućnost... Ponovo nas usrećuju ideološkim komandama. Nekad su to činile boljševičke birokarate, sada to čine evrobirokrate. Briselski usrećitelji po metodama i postupanju, ne razlikuju se mnogo od nekadašnjih kremaljskih usrećitelja... Nije reč o našem neprihvatanju ograničenog suvereniteta. Ako se ujedinjujemo sa Evropskom unijom, moramo se odricati i nekih sadržaja svog suvereniteta, ali se pri tom, ne možemo odreći svog identiteta i svoje geografske, antropološke, kulturološke, kreativne specifičnosti... Ima, po mom uverenju, dosta i orvelovske ideologije i sovjetskih metoda u sadašnjem stvaranju Evropske unije, koja može biti i sama euroutopija», kaže uticajni strateg velikosrpskog nacionalizma, poznati književnik Dobrica Ćosić. 1 Nova antievropska «zvezda» na medijskom nebu Srbije, analitičar Instituta za medjunarodnu politiku i privredu, Miloš Jovanović tumači ( po njemu, opravdanu) zlovolju predstavnika aktuelne vlasti, prvenstveno premijera Vojislava Koštunice i njemu bliskog kruga prema evropskim integracijama, koja je, kako on tvrdi, razumljiva za svakom «ko smatra da mi nismo jedini krivci sopstvene nesreće. Svako ko ne zaboravlja u kojoj je meri EU kumovala nesreći i ratovima u ovim krajevima – suludim i pogrešnim priznanjem slovenačke i hrvatske nezavisnosti – ne može sa širokim osmehom na licu govoriti o evropskim integracijama...Neko će reći da je sve to prošlost na koju se ne treba vraćati. Kad bi ovaj stav i uzeli kao ispravan, on ostavlja netaknut problem Kosova i Metohije i ne objašnjava ulogu EU u aktuelnom procesu rešavanja statusa južne srpske pokrajine. Ali Srbija, ne samo zbog prošlosti, već i zbog sadašnjosti ne može imati prema EU isti odnos kao i ostale evropske zemlje.
Od 2004. godine, kada je Vojislav Koštunica formirao prvu vladu, Srbija praktično usporava svoj evropski kurs, s time što za to pronalazi uvek nove razloge i opravdanja. Najpre su to bili zahtevi Haškog tribunala za isporučivanje najtraženijih optuženika za ratne zločine, u prvom redu, Ratka Mladića, što je u Beogradu predstavljano kao «ispostavljanje stalno novih i novih zahteva». Onda je 2006. godine aktuelna postala Crna Gora, odnosno referendum o nezavisnosti te bivše jugoslovenske republike. Iako je od 2000. godine, Evropska unija praktično držala stranu srpske političke elite i, mimo želje crnogorskih vlasti kumovala kreiranju državne zajednice Srbija i Crna Gora, pa potom postavila izuzetno visok referendumski cenzus za osamostaljenje Crne Gore ( «za» je moralo da glasa gotovo polovina ukupno upisanih birača plus jedan glas), ipak je nakon uspešnog referenduma o samostalnosti, bujica ružnih reči na račun «briselskih birokrata» izgovorena i ispisana u najuticajnijim beogradskim medijima. Po opštoj oceni, Djukanovićev «vruć šamar» Beogradu nije bio moguć bez «nesebične asistencije medjunarodne zajednice». Tu gorčinu sažima u uvdnoj kolumni beogradski nedeljnik NiN, pišući kako je i „najveći skeptik“ iz Brisela, oko crnogorskog referenduma, Havijer Solana, veselo (je) odmahnuo rukom i pozdravio Lipkinu (specijalnog izaslanika EU, na referendumu) lakoću odbacivanja svakog mogućeg prigovora». Konačno, kada je 2007. godine na red došlo odredjivanje statusa Kosova, za glavnog krivca ponovo je označena medjunarodna zajednica, Evropska unija i Amerika, na prvom mestu.
Zaključak koji se na opsnovu toga nameće je da su svi ti izgovori zapravo bili samo katalizator antizapadnog i antievropskog raspoloženja koje je postepeno postajalo sve otvorenije da bi kulminiralo u prvim mesecima 2008. godine. Naime, iako je u medjuvremenu EU obnovila pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), potom ga parafirala i na kraju (krajem aprila 2008) i potpisala, iako Beograd nije ispunio tražene «haške uslove»), kreiranje raspoloženja javnosti ide drugim tokom. Osim što je udvorički odnos prema Rusiji i naročito prema njenom predsedniku Putinu dobijao iracionalne dimenzije (tokom 2007, ruski predsednik je postao počasni gradjanin u desetak gradova i mesta, svakodnevno je u novinama i zbog najbezazlenijeg povoda objavljivana najmanje po jedna njegova slika, njegove velike fotografije nose se na masovnim skupovima), komentatori i analitičari učestalo podsećaju da Evropa nije jedina opcija za Srbiju. Uz teze da u Srbiji nikada nije sprovedeno jasno referendumsko izjašnjavanje gradjana o geostrateškoj orijentaciji zemlje, da EU Srbiji stalno ispostavlja nove uslove, da je Srbiji u interesu da podjednako razvija odnose i sa Istokom i sa Zapadom, da su «svetski moćnici» (Amerika i EU) arogantni prema Srbiji, praktično se obavljala priprema javnosti za zaokret koji je u krajnjem ishodu i doveo do pada Vlade, do raspolućenosti biračkog tela i do konfuzije u javnosti.
«Srpsko političko telo jasno se podelilo čak i aritmetički, na dve polovine», piše Branko Milinović, nosilac zvanja saradnika Karnegijeve zadužbine za medjunarodni mir u Vašingtonu na prvoj stranici Politike (autor se poslednjih godina redovno oglašava u tom glasilu). Predstavljajući se kao neko ko je već godinama protiv aspiracija Srbije da prisupi Uniji on ne spori ekonomsku probitačnost člansva u najznačajnijoj kontinentalnoj integraciji. Medjutim, «osnovni razlog zašto sam protiv jeste zato što pitanje članstva u EU značajno, čak i ključno, utiče na političku destabilizaciju Srbije. Od pitanja oko koga su se skoro svi slagali, Evropa je postala pitanje oko koga se Srbi najviše dele». 5
Medijsko kreiranje antievropskog raspološenja dobilo je na intenzitetu poslednjih meseci i u obrnutoj je proporciji sa briselskim ponudama dobre volje. U komentarima upućenim na evropske adrese ima i puno cinizma i optužbi da Evropa ne razume snagu srpskih emocija (kada je o Kosovu reč). «Zapadne agencije tumače briselski predlog (za potpisivanje SSP, prim.a.) kao nadoknadu Srbiji za skori gubitak Kosova... ponudu će i najveći evroentuzijasti teško videti kao velikodušnu. Imam predlog za razmišljanje. Ako Oli Ren želi da nam olakša gubitak Kosova, možda bi sa svojim evropskim kolegama mogao da razmisli o sledećoj nadoknadi: katedrala Svetog Pavla u Londonu, Bogorodičina crkva u Parizu, crkva Svetog Petra u Rimu. I, za dobru meru, Eskorijal u Španiji», piše, u medijskim krugovima veoma uticajna glavna urednica Politike, Ljiljana Smajlović.
Krajem 2007, i početkom 2008. godine u medijskoj kampanji protiv EU, koja je povremeno nalikovala pozivima na linč, kao glavna medijska meta isturena je Slovenija (od 1. januara 2008. predsedavajuća Evropske unije) i njeni najviši državni funkcioneri. Stalna dopisnica Politike iz Ljubljane, Svetlana Vasović Mekina denuncira slovenačku spoljnu politiku i diplomatiju kao bespogovorne poslušnike Vašingtona. U Politici (24. januara, 2008) objevljen je transkript poverljivog razgovora političkog direktora Mitje Drobniča sa Danijelom Fridom i drugim funkcionerima Stejt departmenta, vodjen u Vašingtonu u decembru 2007. Razgovor koji se odnosio na koordinaciju EU i SAD oko proglašenja nezavisnosti Kosova objavljen je pod naslovom «Vašington diktira, Evropa statira». Indikativno je, medjutim, da je to «otkriće» dan pre nego što se pojavilo u uticajnom beogradskom dnevniku, postavljeno na sajt Vlade Republike Srbije.
Svetlana Vasović Mekina koja i posle pada Slobodana Miloševića izveštava iz Slovenije na način na koji se u beogradskim medijima Slovenija tretirala u bivšoj zajedničkoj državi, podrugljivo, cinično i uvredljivo piše o slovenačkim državnim funkcionerima, Janezu Drnovšeku (dok je bio živ), Dimitriju Rupelu, Janezu Janši, Jelku Kacinu... Ona je veoma produktivna i često piše uredničke komentare koji se ne odnose samo na Sloveniju, pa je tako na dan, kada su svi štampani mediji objavili izveštaje iz Luksemburga o potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, ona u Politici objavila kolumnu pod naslovom «Potpis na (ne)sporazum», u kojoj, svodeći reakcije domaće javnosti na potpisivanje SSP, postavlja retoričko pitanje «je li to (Sporazum) blagoslov, ili prerušeno prokletastvo!». Autorka je inače, osim u Politici, dobila i godišnju nagradu Udruženja novinara Srbije (nekada poznatog kao «državno») za 2007. godinu.
Povodom ovog dokumenta koji po prvi put uopšte,uspostavlja ugovorni odnos izmedju Srbije i Evropske unije, medijska scena je gotovo šizofrena. Osim što većina tabloida na njemu «oštri zube» (Kurir je izveštaj o tome doneo pod naslovom «Prodaja» i nadnaslovom «Raduju se srpske svinje», iznad fotografije na kojoj su potpisnoici predsednik Srbije Boris Tadić i vicepremijer Božidar Djelić, većina, u ime navodne objektivnosti i neutralnosti, u podjednakoj meri prenosi pozitivna i negativna mišljenja o njemu.