Poražene su u Briselu, u četiri zida Kuperove kancelarije, zablude da se može stalno izbegavati istina i da se ona može zamrljati premeštanjem brojki, slova i zareza po fusnotama.

Ali, baš iz tog poraza stare politike, Srbija može da postigne pobedu, i to samo ako joj njeni (pa makar i umorni) lideri ponude istinu kao kormilo za budućnost. Istina mora biti nova i jedina crvena linija političkog života, obećanja i zakletvi u srpskoj politici.

Šta je istina o politici „i Kosovo i Evropa” i višemesečnom samoiscrpljivanju srpskog naroda, severno i južno od Ibra, severno i južno od Brnjaka i Jarinja?

Istina je da je sedam meseci zemlja traumirana pogrešnom politikom isticanja u prvi plan sporednih pitanja, rasporeda slova na tablicama delegata i registarskim tablicama, tvrdoglavog vezivanja za gubitničku Rezoluciju 1244, pečatima...

Istina je da su stotine Srba sa severa Kosova i međunarodnih vojnika povređene tokom nerazumne kampanje podizanja barikada na koje je kosovske Srbe izvela beogradska vlast, da bi od njih bez reči odustala.

Istina je da su odnosi sa Srbima na severu Kosova postali gotovo neprijateljski. Između Srba sa severa i južno od Ibra je podignut zid podozrenja. Srpske kompanije su izgubile ogroman novac zbog blokada. Održan je referendum koji je pokazao da se broj Srba na severu sveo na jedva 30-ak hiljada, a vlast je u tom procesu statirala i pokušavala da izvuče sitnu političku premiju.

Od tih istina se ne može pobeći. Istina je važna. Ne zbog Brisela i Prištine. Važna je zbog svakog od nas.