To je slika zemlje koja ubrzano propada. Ne zato što su ovde ljudi počeli manje da se zaljubljuju i vole u prethodnih 20 godina, pa zbog toga ima manje dece i mladih. Ne zbog toga što je zemlja u Srbiji postala odjednom ispošćena i nerodna.

Ne. Propadamo zato što zaostajemo. Zaostajemo zato što nam je politika pogrešna, a prioriteti naopako postavljeni. Zbog toga što su naše elite, političke, institucionalne i nacionalne izgubile sposobnost da komuniciraju jezikom 21. veka.

Zbog toga što sve objašnjavaju svetskom krizom, iako većina njih čak i ne razume šta je uzrok i kako se razvijeni svet bori protiv krize.

U Srbiji ima preko 1000 škola sa poljskim toaletom. To nije posledica siromaštva. Ti izvori zaraze su rezultat činjenice da škola nikome nije važna, da političarima nije interesantna... Da se od svake bolne ili opominjuće istine uporno beži, okreće glava, viče: „Vi me pitate za kukuruz, broj rođene dece i školske toalete, dok se mi borimo i za Kosovo i za Evropu“.

Pa, hajde onda, da bar ovu kampanju počnemo normalno. Istinom. Da ne ponižavamo ljude, nego da se njima bavimo. Da počnemo da razgovaramo. Da ne bude prvo i rutinsko pitanje već u danu raspisivanja izbora ko će s kim moći, kako će se praviti Vlada... da se ne sabira odmah do tih praznih i glupih 126 tastera.

To ljude ne zanima, samo ih opravdano iritira. Ovo je 50 i nešto dana gde treba da kažemo šta je naša politika. Pustite fraze, budalaštine i opšta mesta. Ne folirajmo se. Idemo na izbore da bismo dobili što više glasova. Za to nije neophodno lagati. Samo je potrebno biti ozbiljan i ne živeti u svetu iluzije da se politika večito može prodavati kao televizijske sekunde ili toalet papir.