Kada ste videli ovaj naslov, pretpostavili ste da ću ja da vam kažem koje su sličnosti izmedju Đinđića i Koštunice. Prevarili ste se. Preneću vam mišljenje o tome vice-premijera Božidara Djelića, koje je dao Novostima, 18. septembra ove godine. čitajte dalje

Često čujemo argumente u odbranu Kosova koji nisu validni. Slušala sam radikale kako koriste pitanje „kako bi SAD reagovale ako bi Latinoamerikanci tražili da otcepe Teksas ili Kalifornija“, da bi nam predočili kako Amerika nikada ne bi pustula da joj „ode Kosovo“, a eto, Srbiji predlažu baš takvo rešenje. Podrazumeva se da SAD ne bi štedele silu da sačuvaju svoju teritoriju. Uzgred budi rečeno, nije loše znati da su Teksas, Novi Meksiko i Kalifornija pripadali Meksiku sve do sredine 19. veka. Te teritorije Meksiko je izgubio u ratu sa SAD. U to vreme, dakle, sredinom 19. veka, Meksiko je bio slaba država, u velikoj krizi i raspadu, sa malobrojnim stanovništvom a velikom teritorijom i zato nije uspeo da je odbrani. čitajte dalje

Vesna Pešić je viša naučna saradnica u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju. Objavila je veliki broj naučnih radova i učestvovala na naučnim skupovima u oblasti sociologije u zemlji i inostranstvu. Osnivačica je Centra za antiratnu akciju, prve mirovne organizacije u Srbiji, 1991. godine. Kandidatkinja je za narodnu poslanicu koalicije LDP-GSS-SDU-LSV - Čeda Jovanović. čitajte dalje

Nemogućnost Srbije da formira vladu s pravom mnogi ocenjuju kao "foteljaški" priču. Ministri i premijer Koštunica su se navadili na vlast, ne priznaju rezultate izbora i rešili su da obustave regularnu smenu vlasti u Srbiji, progasivši da njoj ni ovaj minimum demokratije nije potreban. Koliko god bila istina da su prizemni interesi u pitanju (koncesije i preostale prodaje, zaštićenost od svake odgovornosti, famozna "feudalna" organizacija ministarstava od lokala do centra ispunjenih partijskim i rodjačkim kadrovima), "foteljaška" priča je ipak samo deo problema. Kada bi samo korist i interesi bili u pitanju, davno bi se vlada sastavila: tri partije - DS, DSS i G 17 Plus - podelili bi blago. Svako po nešto od javnih resursa dobio, ko više a ko manje, ali bi se ono nekako podelilo. Očito je da ima nešto više, i da formiranje vlade pati od nekakvih "metafizičkih" interesa koji su još važniji od materijalnih. čitajte dalje

Već dva tjedna navodno neidentifikovana grupa građana svakog jutra stoji ispred pekara, usred Somobora, čiji su vlasnici Albanci i sa improvizovanog pulta prolaznicima, potencijalnim kupcima, radoznalcima i lokalnoj bagri – besplatno deli kruh. Ovakva nacističko-fašistička svetkovina kojoj fale samo baklje i kukasti krstovi u bilo kojoj polunormalnoj državi trajala bi taman onoliko koliko bi tamošnjoj policiji trebalo da pohapsi stoku, jer praktikovanje paganskih SS-obreda nigde nije zajebancija sem u Srbiji. čitajte dalje

U tjednu u kojem je Kosovo 17.2. 2008. postalo nezavisna država, što bi po patriotskom defaultu na emocionalnoj skali srbovanja bilo otprilike ravno najrazornijem duševnom zemljotresu – prava antička tragedija dogodila se, u stvari, u Novom Sadu gde je u nedelju ujutru, u dva posle ponoći, u kafiću „Lounge“, u samom centru grada, u namerno izazvanom požaru, izgorelo osam mladih ljudi. čitajte dalje

Petar Luković je rođen 1951. u Kraljevu; pohađao Šestu beogradsku gimnaziju (na Zvezdari); juna 1976. diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu sa ocenom deset; 24 časa kasnije zaposlio se kao novinar u "Dugi". čitajte dalje

Kad jednom Ginisova knjiga rekorda bude tražila kandidate za najduži staž među telefonskim dvojnicima – sva je prilika da ću se ne samo odmah prijaviti za takmičenje, nego ću već u startu poneti nepodnošljivo breme favorita. Biti dvojnik svega 35 godina impresivan je podatak čak i za ovakvu Srbiju u kojoj nije ništa neobično da se govori o "elektrifikaciji" ili "opismenjavanju", te se u poređenju sa strujom, vodom ili kanalizacijom svaka vrsta telefonskog priključka ima smatrati vrhunskim luksuzom. čitajte dalje

Deset godina nakon fascinantnog SPS-kontramitinga na Terazijama koji se okončao legendarnim Miloševićevim umotvorinama (»Volim i ja vas« odnosno »Živela Srbija«), doživeli smo da decembra 2006. saznamo i spoznamo šta se, vaistinu, dogodilo pre jedne decenije. Ono što je greškom postalo mit i pretvorilo se u partijsku legendu: da su tzv. demonstrancije protiv režima krajem 1996. i početkom 1997. mesecima navodno predvodili Zoran Đinđić, Vesna Pešić i Vuk Drašković – u paramparčad je razbijeno senzacionalnom izjavom Andreje Mladenovića, DSS portparola, da će predstavnici ove stranke u razgovoru s građanima ovaj datum kontramitinga obeležiti tako što će ih podsetiti da je i Vojislav Koštunica »prisustvovao demonstracijama«. Gledajući nas u oči, Mladenović je otkrio pravoslavni DaVinčijev kod: »Malo se zna, ali je predsednik Koštunica tog dana bio u šetnji sa studentima. Nije bio u šetnji u gradu, ali je sa studentima bio u šetnji. I to, naravno, mogu i mnogi studenti da potvrde, i moja malenkost, jer sam bio s njim tog dana«. čitajte dalje

Odmah da vam kažem: već smo pobedili! Razbili ih u parmparčad, nokautirali, razjebali, onesvestili, napravili smešnim, saterali ih u domaćinske mišje rupe odakle nam zavide pitajući se: na kojim smo to Čedinim drogama kad nam ništa nije teško, da recimo, ne spavajući prethodne noći, u cik zore Milutin Petrović, Branislav Lečić i ja, krenemo iz Beograda u Tutin gde su nas dočekali kao najrođenije; Milutin nije verovao kad su mu na sred puta ljudi koje je prvi put video aplaudirali... a umalo u zemlju nije propao kad ga je sedamsto ljudi – ustavši sa svojih sedišta – pozdravilo frenetičnim aplauzom u Novom Pazaru, gde smo doživeli nešto što se samo jednom u životu dešava: nekakvu razmenu kosmičke energije koja se pretvorila u Saznanje O Pobedi, jer koalicija koja ima ovakve najlepše i najpametnije glasače, svejedno jesu li oni Bošnjaci, Srbi, Mađari, Slovaci, Bugari ili Albanci, ne mora da brine 21. januara! čitajte dalje