To je bilo tako jer sam rekao da ću glasati samo ako taj moj jedan glas bude odlučivao, inače neću dati glas. I tako je i ispalo: bez mog glasa Zakon o informisanju ne bi bio izglasan.

Svi intelektualci u Srbiji, koji se diče svojim postupcima u svim tim teškim decenijama, verovatno bi postupili drugačije. Ali, to je glavni, možda i jedini razlog što nisu nikad uspeli da dobiju više od par procenata podrške u društvu. Uvek im je bilo važnije sopstveno ime, sopstvena misao i delo, sopstvena čistota i doslednost. "Rekao sam ja", "Pa ne mogu protiv sebe", "Šta će unuci da mi kažu" i slični razlozi dodatno bi ih opredelili za put večne sopstvene pravednosti. Mislim da je to obična sebičnost, da u društvenom smislu ne služi ničemu i da ostavlja slabašne tragove za sobom.

Nismo sigurni da li će i Zakon o informisanju biti zloupotrebljavan, kao i svi ostali? Verovatno hoće. Ali, nismo ni sigurni da li Vlada ne bi pala i da li ne bismo dobili Tomislava Nikolića. Izjave koje daje G 17 u tom trenutku ne možemo uzeti kao zapovesti uklesane u kamen, ni kada kažu da, ni kada kažu ne. To je moje iskustvo sa Dinkićem, kojem to ne bi bila prva vlada koju je srušio, pošto je naravno sebe prethodno obezbedio. Lakše mi je da podnesem misao da će se zbog mog glasa neko zloupotrebiti Zakon, nego misao da je moj kažiprst doveo Nikolića na vlast. A i vaspitan sam tako da kolektiv kojem pripadam uvek pretpostavim sebi.

A kad je reč o cilindru i fesu, ključno je i za jedan i za drugi na kakvu se glavu stavlja. Ako je to, recimo, glava sa konjskim repom, smešno i blesavo je staviti i jedno i drugo na nju.