Napisao sam tekst koji se igrao u tri večeri sa velikim brojem glumaca. Tada se poslednji put okupila grupa umetnika iz cele Jugoslavije da radi na velikom projektu. Kada smo počeli prve razgovore, naša zajednička zemlja je još uvek kako-tako postojala. Već na premijeri nje nije više bilo. Pad Berlinskog zida je mnoge spojio, ali je neke i razdvojio.

Doživeli smo zaista enormni uspeh sa tom predstavom. Ona je živela nekoliko godina i išli smo na velike turneje po celom svetu.

Teško mogu da evociram tačno šta sam sve imao na umu kada sam počeo da pišem tekst. Tako je to sa umetničkim procesom: nevoljno priznaješ da te vodi neka mistična ruka o kojoj ništa ne znaš, ali jasno osećaš da ona postoji. Siguran sam da sam hteo tog tajnovitog arhitektu Svete Geometrije Dantea Alighijerija da prikažem kao paganina, u ireverzibilnom procesu na neki način sasvim suprotnom kosmogoniji koju je stvorio. Taj proces počinje sa ljudski toplim, a ne plameno-sumpornim Paklom i završava sa hladnim i razočaravajućim Rajem, a ne onim koji samo miriše na ružinu vodicu. U takvom Raju čoveku zaista može pozliti od tuge. I tako tužan tamo kao spas čeka da tamna energija iskida svemir na komade.

Gledajući Danteovu malu bistu na mojem radnom stolu i danas vidim tog genijalnog pesnika kako posmatra nebo i na njemu vidi neki sopstveni raspored Velikih kola i ustanovljava sasvim drugu i drukčiju metaforu od one sa kojom je postao slavan. Gledam njegovu bistu i pitam se gde je nestao taj gen koji je stvorio tako lep nos. Nadam se da nije potopljen negde na dnu genetskog bazena.

Boriti se perom oduvek je spadalo medju najveća junaštva. Ne znam da li je to razlog što danas više ne pišem tako redovno i tako mnogo kao nekad, ali znam da se dok čitam Dantea, kao i sada dok pišem ovaj kratak tekst koji je povezan s njim - osećam kao da letim prvom klasom. I to zajedno s onim ko je otvorio Kovčeg Saveza Božjeg.

Tekst napisan povodom premijere predstave "Dantes Divinus" zakazane za 24. novembar u Sir James Dunn teatru u Halifaksu, Kanada