Mnogi mislioci osudjivali su humanitarizam kao moralnu propast, kao nešto što podrazumeva apsolutnu odsutnost smisla za praktično, ali pitanje je da li je osećaj za praktično uopšte mera intelektualnih vrednosti. U svakom slučaju, ovde nas zanima ona vrsta humanizma koji ima osećaj za ono što je svim ljudima zajedničko, a ne samo ljubav prema ljudima. Erazmo, Spinoza, Gete - nisu baš jedva čekali da se bace u zagrljaj bližnjemu; oni su se udubljivali u razmišljanje o tome šta je ljudsko bez želje da se bace u sentimentalni zanos. Njihovi intelektualni potomci danas razlikuju dva klišea prema kojima osećaju jednaku odbojnost: „rodoljubivo piljenje“ i „sveopšte grljenje“. Oba teksta koja sam pripremio sastavljeni su od zaoštrenih i kontraverznih razmišljanja, kao što je i svet u kojem živimo kontraverzan, kao što je i čovek u njemu kontraverzno biće. Ovi tekstovi se bave krajnjim napetostima i nekima možda i neće biti ugodno da ih čuju, ali oni su himna našoj slobodi i imaju samo jedan cilj: da podstaknu na razmišljanje, kako ne bismo ustuknuli ni pred jednom zagriženošću i nedokazanom glupošću, onom koja zaglupljuje svet samo zato jer niko nema hrabrosti da je ogoli i priupita za zdravlje.

Isus, ističe stalno Crkva, prima samo pomirenog čoveka, odnosno čoveka koji je iz svog srca izbrisao svaki osećaj koji ga suprotstavlja drugim ljudima. Kako nasuprot tako shvaćenoj pomirenosti stoji veliki i banalni ljudski egoizam, ne mogu reći za sebe da sam pomiren, ali mogu ukazati na jedan paradoks: postao sam mnogo pomireniji kada sam uskočio lavu u čeljust, i u pedesetoj godini postao političar. Kapacitet da razumem ljutog protivnika enormno se povećao, ali ne po cenu suštinskih uverenja. S druge strane, bitno mi se smanjilo oduševljavanje isključivošću, tako tipično za intelektualca. Poverenje u univerzalni moral, koji sam kao nezavisni intelektualac gubio sve dok ga nisam skoro izgubio, vratilo se, i to usred pakla.

Čak i osobe koje čvrsto veruju da ljudski rod sigurno ide putem koji nas približava miru i ljubavi, ne mogu da ne priznaju da su se političke strasti u poslednjem veku svakim danom sve više usavršavale. Danas je političkim strastima zahvaćeno mnogo više ljudi nego ikad u istoriji, mržnje nisu nikad bile tako rasprostranjene kao što su to sada. Dostigle su i veliku medjusobnu povezanost, zahvaljujući razvoju komunikacija medju ljudima. Što se više povezuju, to su jedne drugima više slične, poprimaju istu boju. Pobornici raznih političkih mržnji čine naprosto jedan savez satkan od mržnje, liče jedni na druge, baš kao i njihove mržnje. Zabrinjavajuća novina je da pojedinac počinje da pripisuje mističnu osobenost zajednici kojoj pripada, čime u biti deifikuje sopstvenu političku strast i znatno joj povećava snagu. Politička zbivanja odredjenog vremena nisu nikad odredjivale mase; mase ne pišu memoare, a oni koji ih pišu nikad ne govore o masama. U pravu su stari mistici kad kažu da mase ne menjaju svet, već pojedinac.

Unutrašnja homogenizacija koju izvorno potencira pojedinac - pravi blok mržnje, što strast disciplinuje do one mere u kojoj postoji pokoravanje gotovo do bola. Što je mržnja odredjenija, to je snažnija. Još u nečemu su se političke strasti usavršile. Nekad su se očitavale na mahove, doživljavale su uspone i padove, razdoblja grozničavosti i iscrpljenosti – pa bi nastupila duga razdoblja mira, ili barem dremeža. Ratovi medju narodima su trajali godinama, ali ne i mržnja. Danas je dovoljno pogledati naslovne strane dnevnih novina, da bismo videli kako političke mržnje ne jenjavaju ni jedan jedini dan. Ako se i stvori neki „sveti savez“ to nije znak da je zavladala ljubav, nego naprotiv - opšta mržnja, koja je u tom trenutku nadvladala pojedinačne mržnje. Političke strasti su danas dobile i jedan atribut tako redak na nivou osećanja: postojanost. Politika pre svega, svuda, uvek i jedino politika; ona kao da je postala svakodnevna propoved modernog duha. Taj duh zaražen političkom mržnjom, postao je svestan sopstvene strasti, on je izražava i tumači ponosno i mnogo jasnije nego ikada ranije. U savez kapitalizma, antisemitizma i antidemokratizma s nacionalizmom ne treba sumnjati. Taj savez čine nosioci konzervativnih strasti, svesni goleme koristi koju izvlače iz identifikacije s nacionalnom strašću. Tajkuni, nastali u seriji ratova na Balkanu, ili u Rusiji, to pravilo potvrdjuju. Ipak, konzervativizam je nešto potpuno različito od rodoljublja. On će se okrenuti i protiv nacije, ako mu to nalaže interes, a nacionalno osećanje će uvek morati da bude zarobljeno u konzervativizam, jer bez njega mu nema života.

Da bismo procenili koliko su političke strasti kod čoveka iz naroda nadjačale sve ostalo, podsetimo se kako su se dugo sve strasti kod čoveka svodile samo na dve: da ne bude ubijen i da ima udobnu i toplu odeću. Zatim je, pošto mu je malo manje bede omogućilo da proširi svoj vidik, trebalo je neko vreme da se nove neodredjene želje pretvore u strast, to jest da se na taj način očituju. Danas su u svim društvenim slojevima, političke strasti dostigle stupanj nadmoći nad drugim strastima kakav nikad nisu imale. Postale su tako koherentne, homogene, postojane i moćne zahvaljujući ponajpre jeftinoj štampi. Kad pročitate takve listove, prvo što se zapitate nisu li ljudi tek počeli da ratuju.

Nacionalno osećanje nekad su poznavali samo kraljevi i njihovi ministri, a kako je aristokratija po definiciji anacionalna, to je i bilo veoma specifično nacionalno osećanje, koje se očitovalo pre svega u pohlepi za teritorijama, u potrazi za unosnim tržištima, te sklapanjem profitabilnih saveza. Danas se to osećanje javlja tamo gde se nikad ranije nije javljalo: u narodu. Ta nacionalna strast vec dve stotine godina dubinski napreduje i ne pojavljuje se kao privrženost nacionalnim interesima, koje pojedinac ionako teško razabire - jer je za njegovo prepoznavanje potrebna informacija koju on nema, a i ne pokušava da je dobije – nego kao ponos svojom nacijom, kao potreba da se diči častima što joj se ukazuju ili da reaguje na uvrede koje su joj nanesene. Nacionalne strasti su danas dobile na snazi i težnjom naroda da se uživljuju u svoju prošlost. Takvo romantično rodoljublje svojstveno je narodnjačkim dušama kojima upravlja mašta. Narodi zapravo ne veruju da su njihove ambicije ujedno i ambicije njihovih predaka; ne poznajući istoriju, oni u to ne veruju ni kad je istinito; odnosno oni veruju da veruju. To im je sasvim dovoljno da bi bili okrutni, više nego kad bi zaista verovali. Nacionalni osećaj najširih slojeva tako se pretvara u savršeno iracionalnu nacionalnu osetljivost, upravo zato i mnogo snažniju strast. Domovini treba priznati da je u pravu i kad greši, i proglasiti izdajicama svog naroda i one sunarodnjake koji su zadržali pravo da misle i govore slobodno. Logična posledica je šovinizam, oblik rodoljublja koji su osmislile upravo demokratije. Na taj način je i mogućnost ratova postala mnogo većom nego što je bila ikada pre. Činjenice govore da su u proteklih dve stotine godina ratovi izbijali zato što je odredjeni narod poverovao da mu je povredjena čast. Odnosno, ta vrsta osećanja povredjene nacionalne časti daje poglavarima nacija siguran povod, a ujedno i sredstvo za izazivanje i vodjenje rata, bilo u zemlji, bilo sa susedima. Nisu li francuski monarhisti onda imali pravo kad su rekli: „Demokratija znači rat“.

Sa do sad nevidjenom svešću, koju uveliko podgrejavaju intelektualci, svaki se narod okreće sebi, ističući svoj jezik, svoje pismo, svoju umetnost, svoju književnost, svoju filozofiju, svoju kulturu - nasuprot drugima. Rodoljublje je danas samopotvrdjivanje suprotstavljanjem svog mentaliteta mentalitetu drugih. Proročanstvo starog saksonskog barda sasvim se obistinilo: „Domovine će tada postati ono što još nisu nikad bile: osobe. Osećaće mržnju, a mržnje će izazivati ratove strašnije od svih dosad vidjenih“. Ta svest o sebi, koju sve više poseduju sve nacije i koju kultura, bez obzira na globalizam, samo povećava - biće razlog što ratovi nikad neće iščeznuti sa zemlje, uprkos sve bliskijoj interesnoj povezanosti, uprkos smanjenju razlika u običajima i spoljnim oblicima života. Za Igoa i mnoge druge Francuska je bila boginja, da ne podvlačim sada domaće primere. I to sve nije postalo tako samo zbog osobina obožavatelja, nego i promenama što su nastupile u predmetu obožavanja. Manifest stranke intelektualaca, objavljen u Figarou 1919, koji su potpisali 54 francuska pisca proglašava nacionalizam razumnom ljudskom vrednošću, a pobedonosnoj Francuskoj daju prvo mesto u duhovnom poretku, „jedinom u kojem je legitimna tiranija“, te proglašavaju Francusku „zaštitnicom civilizacije“. Oružana pobeda dala im je pravo, po njihovom mišljenju, na duhovno vodjstvo. Tu istu intelektualnu hegemoniju su tražili i nemački korifeji iz 1871. za svoju pobedničku naciju. A setimo se samo da rimski pisci uzimaju za svoj duhovni uzor pobedjenu Grčku, pa razmislimo u kom se to pravcu kreće ovaj svet. Uvek je bilo i onih koji su se protivili takvoj primitivnoj akciji. Marsel Prust je svojevremeno žalio što se proglašava „nekakav žandar književnosti svih naroda“ i nastavlja, kao pravi sveštenik duha: „Čemu taj oštar ton spram drugih država u području kao što je književnost, gde se može vladati samo uveravanjem“?

Rodoljublje je zapravo neka vrsta samoljublja. Nacionalni egoizam ne prestaje da bude egoizam time što je postao nacionalan. A divinizirane političke strasti ga zatim čine još i posvećenim. Odlika „sveto“ se nikad ranije koristila za nešto tako praktično i zemaljsko. Sve to skupa skriva se iza nekakvih načela, i radi odbrane takvih načela ide se u rat. Setimo se kako SAD nisu ušle u Prvi svetski rat radi „odbrane načela“, nego s vrlo praktičnim ciljem da očuvaju prestiž, koji su okrnjili Nemci torpediranjem tri američke podmornice. Ne treba, medjutim, ispustiti iz vida da su se pritom želeli da se prikažu kao čisti idealisti. I tako to uvek ponovo biva sprovedeno na isti način, svuda i na svakom mestu gde počinje neki rat. Nacionalizam danas usisava jednu za drugom sve druge političke strasti.

Vera u „nacionalni duh“ očito je i logično emanacija narodnog duha. Uostalom, opevana je u savršeno demokratskoj književnosti: romantizmu. Valja istaknuti da su je prihvatili i najveći protivnici romantizma i demokratije. Danas vrlo teško možemo biti rodoljubi bez podilaženja plebejskim strastima. Ukratko, nacionalne strasti su dosegle dosad nepoznati stepen univerzalnosti, odredjenosti, postojanosti i moći. Bezobzirne su, krute i neljudske. Lako zarobljavaju čovekovo srce i duh, pripisuje se im se mističnost kakvu čovek ne poznaje već vekovima. Napokon, opskrbljene su i ideološkim pomagalima koja im služe da pod plaštom nauke svoje delovanje pokažu kao najvišu vrednost i istorijsku nužnost. Površinski i dubinski, prostorno i unutrašnjom snagom, političke strasti dosegle su takav stepen kakav istorija ne poznaje. Moderno doba je na taj način savršeno postalo doba političkih strasti.

Tom dobu i čoveku koji u njemu preovladjuje suprostavljamo Spinozinu tezu da se o „savršenosti stvari može suditi samo prema njihovoj prirodi, jer stvari nisu više ili manje savršene zato što ugadjaju našim osećanjima ili ih vredjaju.“