Ovako mnoštvo komplikovanih znakova navoda predstavljaju verni odraz svih izjava za koje je savremeno srpsko društvo uopšte više sposobno.

Bolji delovi obrazovanog dela stanovništva uvek su uzimali sebi za pravo da se prvi umore, da posustanu u podršci već na prvoj krivini u nizu vratolomnih serpentina na strmoglavom i opasnom putu koji stoji pred svakom političkom energijom koja želi da modernizuje ovo posustalo i neuspešno društvo. Dok se vozi po ravnom putu, kojih je tako malo u Srbiji, taj zajednički nastup nekako još i uspeva. Već posle prve krivine kreću sumnje, nepoverenje, optužbe, kletve i neprijateljstva. Upravo iz tog razloga napredak i modernizacija srpskog društva, njegovo držanje koraka sa mnogobrojnim novinama koje svet neprestano nudi, uvek ponovo pate i stradaju, pa su zato i kontinuirano neuspešni.

Ne postoji politička energija koja je sposobna sama, bez podrške intelektualne elite u prvom redu, da napravi bilo kakav pomak u takvoj beznadežno zaparloženoj sredini. Na taj način, teška optužba pada na taj tanki sloj stanovništva. Njihova ohola odluka da život proborave u sebičnoj kuli od slonovače, žaleći se svetom Petru na sve i svašta i "svekolici plačući", postaje sopstveni teški greh.

Postoji duga tradicija takve neuspešnosti. A posle je uvek kriv neki Milošević, neki Šešelj, neki Koštunica, neki Tomislav Nikolić, koji bez njihove jalovosti nikada ne bi ni dobio šansu. Da nesreća bude veća, takav neki Nikolić ima uvek na raspolaganju daleko strpljiviju klijentelu u svom biračkom telu, spremniju i živahno uporniju da odbrani onu bednu politiku koja je trenutno okuplja.

Da uskrsne Zoran Djindjić danas, posle niti dva dana počeo bi taj jalovi intelektualni krug sasvim sigurno da mu zamera što nije uskrsnuo ranije, već je čekao toliko dugo i na taj način teško iskušavao njihovo strpljenje i prepoštenu potporu. A onda bi mu zamerili auto, kuhinju, odelo i kravatu, kao i prijatelje iz trenutno aktuelnog kriminalnog klana, kao i sve ostale stvari iz srpskog krvavog Diznilenda. Baš isto onako kako su to već jednom nedavno učinili. A zatim nakon neibežno nadolazećeg Djindjićevog dvostrukog i ponovljenog ubistva koje sledi (ili će to ovog puta možda biti i samoubistvo), moraćemo još i da slušamo svu tu nepravovremenu apoteozu njemu i njegovom delu. Na taj način nastavićemo da se vrtimo u krug, a za to vreme kurdžonska Srbija će dobiti još niz šansi za obnovu svojih životom poraženih ideja.

Pohvaljujem ovom prilikom za ustrajni kukavičluk i sebičnost, a naročito za tradicionalnu glupost i jalovost, sve "bolje" delove srpskog društva koji su svojim napisima i ponašanjem omogućili Vučiću i Nikoliću da pobede na Voždovcu. Ona dva ili tri "bolja" javna glasila su pristupili opet proverenoj "copy-paste" varijanti, samo je na rdjavoj strani "Kurir" zamenio "Identitet", a na onoj boljoj kopiranoj su ostali oni provereno isti.

Sto sedamdeset nedostajućih glasača da LDP prodje cenzus pronalazim pre svega i u toj tradiciji jalovosti, gluposti i sebičnosti. Očigledno je da će sve političke snage koje žele da unesu promene u jedno katastrofalno društvo, morati da računaju na takav doček. A one koje to već čine, moraće da potraže nove saveznike i da objave raskid sa onima koji ih uvek napuste na prvoj krivini u gudurama balkanskih puteva koji obiliju serpentinama.

Da konfuzija bude veća, ni oni koji su, sa druge strane, saveznici na putu Srbije u Evropu, i koji pri tom drže vlast - ne pokazuju veći stepen suvislosti. Rečenica "centralizacijom do decentralizacije", podsetila me je na Joneska i na politički miting koji vodi ogromna ženetina majka Pip, čuvateljica javnih gusaka:

"Majka Pip: Narode, ti si mistifikovan, Ti ćes se demistifikovati.

Glas mase: Dole mistifikacija! Živele guske majke Pip!

Majka Pip: Podićiću za vas gomilu demistifikatora. Oni će vas demistifikovati. Ali, treba mistifikovati da bi se demistifikovalo. Treba nam jedna nova mistifikacija!

Glas mase: Živela mistifikacija demistifikatora!

Majka Pip: Obećavam da će se sve promeniti. Da bi se sve promenilo, ne treba ništa menjati. Menjaju se imena, ne menjaju se stvari. Stare mistifikacije ne mogu da izdrže psihološku analizu, sociološku analizu. Nova će biti neranjiva. Neće biti nesporazuma. Mi ćemo usavršiti laganje. Mi ćemo otudjiti čovečanstvo. Da bi se otudjilo čovečanstvo treba otudjiti svakog čoveka ponaosob... I imaćete narodnu supu!

Glas mase: Imaćemo narodnu supu i guske majke Pip!

Majka Pip: Mi nećemo više proganjati, ali ćemo kažnjavati i izvršavati pravdu. Mi ne porobljavamo narode, mi ih okupiramo da bismo ih olsobodili. Mi nećemo eksploatisati ljude, mi ćemo ih naterati da proizvode. Prislini rad zvaće se dobrovoljni rad. Rat će se zvati mir i sve će se promeniti, zahvaljujući meni i mojim guskama!"

Kad se sve uzme u obzir, antikomadi Joneska su veliki skok u odnosu na romane Dobrice Ćosića, s tim što nije i antipojavnost sveta usvojena skupa sa tim antikomadima.

U koordinaciji sa nesuvislošću i jalovošću intelektualnih krugova i ispraznost vlasti tako postaje još veća, pa se gotove ideje izražavaju mrtvim, automatskim jezikom i svedoče o sveopštoj unutrašnjoj ispražnjenosti jednog društva. A na listi ljudskih vrednosti u takvom društvu ne uvažavaju se ni naučne, ni moralne ni estetičke norme, pa naučni dokaz i besmislica teže podjednako na skali večnih vrednosti, pošto su i podjednako arbitrarni. Govorenje da se ništa ne kaže, zato što i nema šta da se kaže, konformizam na sve strane, mehanika čoveka koji je ogreznuo u svoju sredinu, ljudi koji ne umeju više da govore, zato što ne znaju više da misle. Zato više i ne razlikuju nepostojeću kuhinju od postojeće Autorske agencije.

Na kraju i moja čestitka Peščaniku i E novinama na pobedi Nikolića na Voždovcu.