"Kada jedan narod više nema snage ili volje da se održi u političkim sferama, to nije kraj politike u svetu. To je samo kraj jednog slabog naroda."

- Karl Šmit

Čitav svet nas mrzi, a mi to i zaslužujemo, glasi naše sopstveno mišljenje o sebi samima kada zagrebemo malo taj tobožnji patriotizam koji prožima sve što nam se dešava vekovima. Mozgajući o vlastitim prošlim užasima, ratovima, verskim progonima, fašizmu i komunizmu - sve što vidimo je neprekinuti niz ubistava i pljački. Ne postoji nijedno epohalno planetarno rasturanje u modernoj istoriji, od Vizantije do danas, koje nismo izazvali, ili u njemu učestvovali. A osećaj krivice još uvek nemamo. Naprotiv, deo političke i intelektualne elite, i to onaj glavni deo, kao supstitut tom osećaju krivice i promašenosti, nudi i dalje nekakvu vrstu plemićkog statusa, potpuno lažnog i sasvim neubedljivog, kako bi grižu savesti nadoknadio nekakvim navodnim svetim plamenom, takodje nepostojećim. Na taj način, postajemo dužnici i za ono što nas se ne tiče, osudjeni da isplatimo sve mogućne naknade i odštete. Tom sumornom prežvakavanju drugo ime je odustajanje.

Nepopravljivo i iznemoglo društvo, nesposobno da se suprotstavi užasima bez premca koja idu tako daleko da stižu do koketiranja sa genocidom, kad iskustvo krajnjeg zla prelazi u birokratsku rutinu - konačno pristupa samoubistvu entuzijazma. Rezultat je unakaženi idealizam, proglašavanje krvavih lakrdijaša u rang idola za mase, a najveće vrline stavljene su u službu mračnih i jezivih ciljeva. Obeščašćena nauka, kultura ismejana u svim pretenzijama, toliko proćerdanih uzvišenih napora i dela, pregršt glatko propuštenih šansi, sve to prepuno leševa i otimačina- pretvorilo se u primitivnu i smrdljivu mašinu za dehumanizaciju. A svi ti zločini su u medjuvremenu postali preteški da bismo ih konačno poneli na svojim plećima, ili se makar obračunali sa njihovim autorima i protagonistima.

U smislu kolektiva, postali smo bolesnik na kontinentu, koji širi svoju zarazu. Našu banalnu oholost još jedino može da spase nekakav krstaški rat, ali samo onaj u kojem ćemo uspeti na bojnom bolju, za razliku od prethodnih krstaških ratova koji su svi doživeli poraze. Da bismo bili u pravu, onako kako to pravo mi shvatamo, ni manje ni više morali bismo pre toga da uništimo čitavu jednu civilizaciju - a to je već jedna ideologija kolektivnog silovanja. Postajemo, ili smo već postali svojevrsni Crveni Kmeri sopstvene oksidentalne civilizacije. U situaciji u kojoj nas je jedan mali udaljeni vulkan iznenada i žestoko podsetio da smo svi na jednom brodu, to jeste i može biti jedino ideologija samoubistva. Pošto smo izgubili nadu u Raj, grčevito se držimo nade u večno prokletstvo. Čuvamo neprijatelja u srcu, a radjamo čudovišta medju nama u opsegu mržnje prema samom sebi. Gnušamo se Zapada i razdiremo sami sebe, nesvesni da je to razdiranje zapravo zapadnjačka ideja par excellance. Ta strast prema proklinjanju i razdiranju samog sebe, svi ti veliki sveštenici klevete svojim anatemama su samo označavali sopstvenu pripadnost svetu koji im se gadi. To se često sruči u jeftini defetizam, jer kritički duh redovno ustaje protiv samog sebe i izjeda sopstvenu formu. Ali, umesto da iz toga izadje veći i pročišćen, on se proždire u nekoj vrsti auokanibalizma, uništavajući se sumornom nasladom koja ništa ne štedi. Hiperkrititicizam tako okončava u mržnji prema samom sebi, ne ostavljajući ništa za sobom osim ruševina. Zna li iko bolje od nas kako sve to skupa izgleda?

Da li je zaista mogućno da nam preostaje samo beskrajno okajavanje? Da li je zaista mogućno da ćemo svaku buduću pojedinačnu dobru misao o sebi moći da crpimo samo iz činjenice da smo najgori? Takvi rentijeri samoprokazanja, ocrnjivači samih sebe koji sve to pokušavaju da uzdignu u neku vrstu izvrnute samoglorifikacije, slavljenja zla koje proizilazi iz samih nas -označava da smo prestali da se svrstavamo medju ljude koje pokreću saosećajnost, blagonaklonost i nevinost, i da smo postali kraljevi gadosti. To još uvek ne znači, na našu veliku razočaranost, da smo na bilo koji način ostali blizu istorijskim tokovima i vrhuncima. Još od Frojda znamo da mazohizam nije ništa drugo do izvrnuti sadizam, strast prema dominaciji susmerena protiv samog sebe, pošto je sve vreme isprobavana na drugima.

U filozofiji postoji klasična distinkcija izmedju pokajanja i griže savesti: prva priznaje grešku kako bi se bolje od nje ogradila, druga se greške tvrdoglavo drži iz bolesne potrebe da oseti bol. Čovek sa grižom savesti, pa i čitavi narodi, svoj greh ne žele da okajavaju zato jer se njime nasladjuju, i žele da zauvek ostanu prikovani za njega. Luter je još rekao da ćemo tonuti u neprekidnu pokoru, dok god se ne pokajemo i ne okrenemo stranicu. Ako već ne možemo da promenimo prošlost, možemo barem da olakšamo teret što ga ona predstavlja u sećanju živih. Ono što se mora odagnati jeste dug, a ne sećanje. Otuda i važnost javnih izvinjenja nekoj naciji, skupini ili manjini koje su nekada bile progonjene. Reč u tom slučaju postaje delo, prerasta u plodnu reč koja radja slogu i ocrtava mogućnu budućnost. Loša savest je bolest od koje je nekad poželjno oboleti. A najgora stvar je ne pokazati žaljenje i osetljivost na mučne dogadjaje u mutnim okolnostima nekakvog rata, ubistva ili zloupotrebe.

Politika priznanja, posebno kada se odnosi na bliske dogadjaje, uvek je bolja od ćutnje, jer će nas poštedeti nemoći, i omogućiti nam da se zaogrnemo novom kožom, umesto da se kiselimo u teskobi. Priznavanje zabluda u želji da ih ne ponovimo samo su dokaz veličine. Takve reči imaju snagu razjašnjenja i ponovnog povezivanja nacionalne zajednice, pod uslovom da se javno priznanje zločina iznese na trezven način. Takve reči označavaju da se više ne pristaje da se živi pod režimom odgodjene istine, pod sepsama izazvanih nerazotkrivenom tajnom, sepsama koja fermentiraju kao lokve gnoja, pa ih iznenada razotkrije recimo onakva skupštinska rasprava kakva je vodjena povodom Rezolucije o Srebrenici.

Na taj način ulazimo u rizik prećutkivanja počinjenih užasa, održavamo zlopamćenje, pobudjujemo čudovišne maštarije i širimo vladavinu sumnje, omogućujući carstvo praznine.

Pronaći izgubljeno samopoštovanje omogućava dvostruka pouka: jedan narod može iščeznuti, ali jednako tako se može i ponovo roditi. Ljudske zajednice iz najgorih odstupanja mogu izaći tako što ponude primere divljenja koje su vredne uskrsnuća. S jedne strane izvor straha i beznadja, s druge izvor hrabrosti i izdržljivosti. Jedan nas pritiska teretom nepopravljivog, a drugi nas oslobadja i poziva da se oslobodimo fatalizma. On pomaže da preskočimo strah i sumnju i da prikupimo snage kojima se nismo ni nadali; on omogućava povećanje moći, predstavlja uverenost da je svet sasvim sigurno mesto gde se svako "ja" može nesmetano razvijati i na taj način izbegavati drugu golgotu iste prošlosti, ili istorije. Ako nije tako, onda je istorija nalik na začepljenu zahodsku školjku. Stalno povlačimo vodu, a isto govno uvek iznova nadire.