Nikola Pilić i Toni Kukoč, dva su Splićanina. Rođeni smo u istoj državi, jedan je stariji od mene, drugi je mlađi.

Obojca su mogli biti uzori ljudima u bivšoj državi mnogo više nego što su to bili. Da jesu, ne bismo imali period ratova i svakojakog divljaluka i opšteg poraza. Imponovali su ne samo u poslu kojim su se savršeno uspešno bavili, već još i više svojim plemenitim ponašanjem.

Međutim, ljudi su daleko više svoje uzore nalazili u onim karakterima koji nisu imali ništa zajedničko sa Nikolom i Tonijem. Zato nam i slika prosečnog sportiste i navijača, kao i većina takozvanog javnog diskursa u novonastalim državicama - više liči na sve ove odvratne reklame za pivo, koje promovišu najbeslovesnije ljudske karakteristike, zgubidanstvo i imbecilnost.

To svakako nikako nije problem Pilića i Kukoča, ali je svakako problem svih onih koji nisu imali dovoljno pameti i hrabrosti da slede trag njihovog talenta, čestitosti i skromnosti; dakle celog jednog propalog društva i njegovih naslednika.

Šteta, nepovratno, šteta.