Obadva, obadva su pala...
Nenad Prokić | 9. 10. 2010.
Odvratno je to napisati kad padnu dva aviona u državi u kojoj živiš. I to nakon svega što je bilo. Parafraza je sasvim neumesna, jer se originalni iskaz dogodio u ratu, a citat originala usred pokušaja da se popravi ono što se popraviti može. Svaki put kad okončavamo neko neprijateljstvo, stvaramo mogućnost odustajanja od nekog budućeg rata i na sebe vraćamo odgovornost za kolektivni čin.
Očigledno da mnogi nisu ništa naučili iz sopstvenih teških grešaka. Da li u takvom raspoloženju žele u EU? Mislim da će to biti sasvim nemogućno. Čemu takva bljuvotina uopšte onda služi? Da bi nam se politika događala slučajnije od saobraćajne nesreće, pa da nekako zaliči na sudbinu?
Hajde da ceo incident tretiram ovako: ništarija zna da je ništarija, pa okuplja ništarije oko sebe, kako bi i svet pretvorio u ništariju. U takvoj situaciji se onda ne može više prepoznati da je on ništarija, jer su svi usred jedne velike ništarije. Ali, to smo već prošli, i to nedavno. Upropašćivanje svega čega se dotaknu, iza čega sledi nuđenje izlaza koji vodi u još goru krizu, poplavu i epidemiju. Ništarije i mračni spletkaroši su do juče bili junaci naših dana, pa sad eto još i žele da zadrže osvojene pozicije, posle svih poraza. Kad čopor laje, ne raspoznajete pojedine džukce - zato je važno prepoznati prvog lajavca, kako se ne bi posle izvukao u gomili.
Zato vam ovo pišem, može da posluži, kako ne biste posle pričali kako niste znali. Jedino što je pozitivno u toj bljuvotini je da je naslovna strana srpskog glasila u Hrvatskoj ispisana hrvatskim pravopisom.
