Evidentna je nedelotvornost finansijskih tržišta, a dominantno mesto koje su ona zauzela ne može dovesti ni do kakve efikasnosti. Štaviše, ona su izvor nestabilnosti koja se iskazuje snažnim fluktuacijama menjačkih tečajeva i berze, očito bez povezanosti s temeljima ekonomije. Nobelovac Paul Krugman sa svojim kenezijanskim argumentima bio je donedavno usamljeni glas, i gotovo da nije bilo mogućno naći političara koji bi podržao takve stavove. I Obama se pokazao kao umereni konzervativac, u poslednje vreme se čak toliko naginje udesno da će pasti. Već su mnogi primetili da su u Americi na delu „socijalizam za bogate“ i brutalni „laissez-faire“ kapitalizam za siromašne. Ekstremna desnica je i u Evropi uništila nezavisna regulatorna tela finansijskih tržišta, poput SEC-a (Securities and Exchange Commission) koji sada radi po diktatu giganata finansijskih tržišta. Da li će tako i ostati? Svi su sada nešto naprasno postali kenezijanci zagovarajući odjednom stav da je uplitanje državne regulative do neke mere ipak neophodno. Nevidljiva ruka tržišta dakle više ne ispravlja anomalije sama, ali izgleda da će biti neophodno u njega ubaciti ne samo moralne norme, nego i demokratsko formiranje političke volje i ljudska prava. Jasno je da je i liberalna misao sklona sklerozi, dekadenciji i dogmatizmu, pa je nužno da ona i sebe povremeno duboko preispita u svetu koji se neprestano menja.

Novi talas ekonomske krize koji stiže is SAD i čiji je izvor opet na takozvanom finansijskom tržištu, rezultirao je „Manifestom zgranutih ekonomista“, koji je nastao u okviru Francuskog društva za političku ekonomiju. Tekst je do danas potpisalo više od hiljadu univerzitetskih profesora iz Evrope i SAD. U sažetom obliku, oni poručuju sledeće:

Svetski ekonomski oporavak, omogućen divovskom inekcijom javnog novca, je slab – ali realan. Jedan kontinent je ostao na začelju: Evropa. Ona se angažovala u drugom smeru, smeru borbe protiv javnih deficita. Ti deficiti su u EU visoki: prosečno 7% u 2010. godini, ali mnogo manji nego u SAD, gde iznose 11%. Kalifornija je, sa svojom ekonomskom težinom većom od Grčke gotovo u bankrotu – ali su finansijska tržišta odlučila da spekulišu sa suverenim dugovima evropskih zemalja, naročito onih s Juga. Evropa je tako uhvaćena u sopstvenu institucionalnu zamku: države moraju da pozajmljuju kod privatnih finansijskih institucija, a ove postižu jeftinu likvidnost kod Evropske centralne banke. Finansijska tržišta su dakle ključ finansiranja država. U tom okviru, odsutnost evropske solidarnosti potiče spekulaciju, a agencije za izdavanje kreditnih rejtinga igraju na izazivanje nepoverenja. Bilo je potrebno da agencija snizi ocenu Grčkoj 2010. kako bi evropski lideri otkrili termin „nerazboritost“ i otkrili da je Španija daleko izloženija krizi zbog svog modela rasta i svog bankarskog sistema, mnogo više nego zbog svog duga.

Da bi smirili tržišta improvizovali su Fond za stabilizaciju eura, a po Evropi su lansirani drastični i često slepi planovi za smanjenje javne potrošnje. Prvi su na udaru bili državni i javni službenici. Broj javnih službenika se svuda smanjuje, ugrožavajući javne službe. Isplate u socijalne svrhe, od Holandije do Portugala, na putu su da budu teško amputirane. Nezaposlenost i nedostatak mogućnosti zapošljavanja nužno će se i dalje povećavati u narednim godinama. Te su mere neodgovorne s političke i socijalne tačke gledišta, ali i na striktno ekonomskom planu - smatraju u Društvu za političku ekonomiju.

Ta politika, koja je kratkoročno smirila spekulaciju, izazvala je veoma negativne socijalne posledice u brojnim evropskim zemljama, posebno u odnosu na mlade, na svet rada i na najslabije. Na duži rok, ona će razbuktati i tenzije u Evropi i zapretiti na taj način i samoj evropskoj konstrukciji, koja je nešto daleko više od ekonomskog projekta. Ekonomija bi morala biti u službi izgradnje demokratskog, miroljubivog i ujedinjenog kontinenta. Umesto toga, svuda se nameće jedna vrsta diktature tržišta, naročito u Portugalu, Španiji i Grčkoj, zemljama u kojima su vladale diktature još početkom sedamdesetih godina, dakle pre manje od 40 godina. U Evropi bi morala dakle da bude otvorena istinska demokratska rasprava. Danas, medjutim, većina ekonomista koji se uključuju u javne rasprave, čine to kako bi opravdali ili racionalizovali podvrgavanje politike zahtevima finansijskih tržišta. Javno su vlasti doduše morale da improvizuju kenezijanske planove za ponovni rast ekonomije, pa su katkad i privremeno nacionalizovali banke. Ali, zapravo žele što pre da zatvore tu zagradu. Neoliberalan način razmišljanja još uvek je jedini priznat kao legitiman, uprkos njegovim očitim porazima. Utemeljen na hipotezi delotvornosti finansijkih tržišta, on insistira na smanjenju javne potrošnje, privatizaciji javnih službi, fleksibilizaciji tržišta rada, liberalizaciji trgovine, finansijskih usluga i tržišta kapitala, povećanju konkurencije svuda i uvek.

U Društvu kažu kako sa grozom gledaju kako su te politike još uvek na dnevnom redu i kako niko ne dovodi u pitanje njihove teorijske temelje. Činjenice su dovele u pitanje argumente koji se već trideset godina iznose u prilog izbora evropskih ekonomskih politika. Kriza je ogolela dogmatski i neutemeljen karakter većine navodnih „očitosti“ što ih do iznemoglosti ponavljaju donosioci odluka i njihovi savetnici.

Bilo da je reč o delotvornosti i o racionalnosti finansijskih tržišta, o potrebi rezanja rashoda da bi se smanjio javni dug, bilo o ojačavanju „pakta stabilnosti“, trebalo bi preispitati te lažne „očitosti“ i pokazati mnogobrojnost mogućnih izbora u području ekonomske politike. Drugi izbori su poželjni i mogućni, pod uslovom da popusti pritisak koji je finansijska industrija nametnula javnim politikama.

U Društvu su izneli kritički prikaz o deset postulata koji i dalje svakodnevno nadahnjuju odluke javnih vlasti posvuda u Evropi, uprkos vrištećim demantima do kojih su doveli finansijska kriza i njene posledice. Reč je o lažnim „očitostima“ koja nadahnjuju nepravedne i neefikasne mere, a njima nasuprot iznose se na raspravu dvadeset i dva protivpredloga Društva. Nije svaki od njih postigao bezuslovnu saglasnost potpisnika tog teksta, ali će oni morati da budu ozbiljno shvaćeni, ukoliko želimo Evropu da izvedemo iz slepe ulice:

*Lažna „očitost“ br. 1: Finansijska tržišta su delotvorna.

Danas se svim posmatračima nameće jedna činjenica: prvorazredna uloga koju finansijska tržišta igraju u funkcioniranju ekonomije. To je rezultat duge evolucije koja je započela krajem sedamdesetih godina. Kako god da je merimo, ta evolucija je dovela do jasne rupture, kako kvantitativne, tako i kvalitativne, u odnosu na prethodne decenije. Pod pritiskom finansijskih tržišta, ukupna regulacija kapitalizma duboko se preobličila i donela na svet nepoznat oblik kapitalizma, kojeg su neki nazvali „imovinskim kapitalizmom“, „finansijskim kapitalizmom“ ili„neoliberalnim kapitalizmom“.

Te promene su našle svoje teorijsko opravdanje u hipotezi o informacijskoj delotvornosti finansijskih tržišta. Prema toj hipotezi, važno je razvijati finansijska tržišta, kako bi ona mogla što slobodnije da funkcionišu, jer su ona jedini mehanizam efikasne alokacije kapitala. Politike koje se već trideset godina tvrdoglavo vode, u skladu su s tom preporukom. Reč je o tome da se uspostavi integrisano finansijsko tržište na svetskom nivou, na kojem će svi akteri (preduzeća, porodice, države, finansijske institucije) moći da razmenjuju sve kategorije vrednosnica (akcije, obveznice, dugove, derivate, devize) sa svim dospećima (dugoročnim, srednjeročnim, kratkoročnim).

Finansijska tržišta su počela da liče na neko tržište „bez trvenja“iz udžbenika: ekonomski diskurs je uspeo da stvori realnost. Kako su tržišta postajala sve „savršenija“, u smislu dominantne ekonomske teorije, analitičari su verovali da je finansijski sistem odsad neuporedivo stabilniji nego što je bio u prošlosti. Izgledalo je da to potvrdjuje „velika umerenost“ – odnosno period ekonomskog rasta bez povećanja plata u SAD, od 1990. Do 2007. godine.

I danas G20 istrajava na ideji da su finansijska tržišta dobar mehanizam alokacije kapitala. Primat i integritet finansijskih tržišta i dalje su konačni ciljevi kojima teži nova finansijska regulacija. Kriza se ne interpretira kao neizbežan ishod logike deregulisanih tržišta, nego kao posledica nepoštenja i neodgovornosti pojedinih aktera koje nisu bili dovoljno kontrolisani od strane javne vlasti. To podseća na one komunističke mangupe u sopstvenim redovima koji su redovno bili krivi za sve probleme.

Medjutim, kriza se pobrinula da pokaže kako tržišta nisu delotvorna i da ne omogućuju efikasnu alokaciju kapitala. Ogromne su posledice te činjenice u području regulacije i ekonomske politike. Teorija delotvornosti temelji se na ideji da investitori traže i pronalaze najpouzdaniju informaciju o vrednosti projekata koji se takmiče za finansiranje. Prema toj teoriji, cena koja se formira na tržištu izražava procene investitora i sintetizira ukupnost raspoloživih informacija: one dakle sačinjavaju procenu o pravoj vrednosti. Pretpostavlja se dakle da ta vrednost sažima sve potrebne informacije kako bi se dobila orijentacija ekonomske aktivnosti, pa tako i društvenog života. Prema tome, kapital se investira u najrentabilnije projekte i napuštaju se oni manje rentabilni i efikasni. To je centralna ideja te teorije: finansijska konkurencija proizvodi pravedne ciljeve koji predstavljaju pouzdane signale za investitore i efikasno orijenitiraju ekonomski razvoj.

Ali kriza je potvrdila baš razne teorijske radove koji su tu pretpostavku doveli u pitanje. Finansijska konkurencija ne proizvodi nužno pravedne cene. Još i gore: finansijska konkurencija često dovodi do destabilizacije i do rasta preteranih i iracionalnih cena, do finansijskih mehura.

Glavna greška teorije delotvornosti finansijskih finansijskih tržišta sastoji se u preslikavanju uobičajene teorije tržišta običnih dobara na finansijske proizvode. Na takvim tržištima je konkurencija delimično samoregulativna, u skladu s onim što zovemo „zakonom“ ponude i potražnje: kad cena nekog proizvoda poraste, proizvodjači povećaju ponudu, a kupci smanje potražnju – cena će dakle pasti i vratiće se u svoj uravnoteženi nivo. Drugim rečima, kad cena nekog dobra poraste, postoje sile koje imaju tendenciju da zaustave, a zatim i vrate nazad cenu koja je porasla. Konkurencija izaziva ono što zovemo „negativni feedback“, suprotne sile koje vuku u smeru suprotnom od početnog udara. Ideja delotvornosti radja se iz preslikavanja tog mehanizma na tržišne finansije.

Medjutim, u tom primeru situacija je veoma različita. Kad cena raste, često se primećuje ne pad, nego porast potražnje! U stvari porast cene znači povećanu rentabilnost za one koji poseduju akcije, zbog viška ostvarenog prihoda. Povećanje cene privlači dakle nove kupce, što još više pojačava početni rast. Najave bonusa podstiču trejdere da i dalje uvećavaju to kretanje. Sve do incidenta, koji je nepredvidljiv ali i neizbežan, koji zahteva inverziju anticipacija i krah. Taj fenomen je proces „pozitivnog feedbacka“, koji pogoršava neravnoteže. U tome se sastoji taj spekulativni mehur: kumulativni rast cena koji se hrani samim sobom. Taj tip procesa ne proizvodi pravedne cene, nego naprotiv, neadekvatne cene.

Dominantno mesto koje su zauzela tržišta, smatraju u Društvu, ne može dovesti ni do kakve efikasnosti. Štaviše, ono je trajan izvor nestabilnosti, kako to jasno pokazuje neprekinuta serija mehura u dvadesetak godina. Ta nestabilnost, rodjena u finansijskom sektoru, širi se na realnu ekonomiju mnogobrojnim mehanizmima. U Društvu sugerišu četiri mere za smanjivanje nedelotvornosti i nestabilnosti finansijskih tržišta:

-Mera br. 1: strogo ograničiti finansijska tržišta i aktivnosti finansijskih aktera, zabraniti bankama spekulacije za sopstveni račun, kako bi se izbeglo širenje mehura i krahovi.

-Mera br. 2: Smanjiti likvidnost i destabilizirajuću spekulaciju kontrolama kretanja kapitala i nametima na finansijske transakcije.

-Mera br. 3: Ograničiti finansijske transakcije na one koje su potrebne realnoj ekonomiji.

-Mera br. 4: Ograničiti maksimalne naknade trejderima.

*Lažna očitost br. 2: Finansijska tržišta pogoduju ekonomskom rastu.

Finansijska integracija je dovela moć finansija do zenita činjenicom da ona unificira i centralizira kapitalističku imovinu na svetskom nivou. Od sada je ona ta koja odredjuje norme. Projekt se sastojao u tome da tržišne finansije zamene bankarsko finansiranje investicija. Projekt je propao, jer danas na globalnoj ravni, preduzeća finansiraju akcionare, umesto da bude obrnuto. Zbog toga se upravljanje preduzećima duboko promenilo, kako bi postizalo norme rentabilnosti tržišta. S eksponencijalnim porastom snage akcionarske vrednosti, nametnula se nova koncepcija preduzeća i rukovodjenja njime: sada su zamišljeni kao ekskluzivna služba akcionara.

Nestala je ideja zajedničkog interesa svojstvena različitim stranama koje su povezane u jednom preduzeću. Rukovodiocima onih preduzeća koja kotiraju na berzi sad je prvenstveni zadatak da zadovolje želju za bogaćenjem akcionara i samih sebe. Posledica je da oni prestaju da budu zaposlenici s platom, što jasno pokazuje neumereni uzlet njihovih naknada. U skladu s teorijom „agencije“, reč je o tome da se postupa tako da interesi rukovodioca budu izjednačeni s interesima akcionara.

Rentabilnost sopstvenih kapitala (ROE – Return on Equity) normirana je sada od 15 do 25% i tu normu nameće moć finansija preduzećima i zaposlenim rukovodiocima. Likvidnost je instrument te moći, omogućujući u svakom trenutku nezadovoljnim kapitalima da odu na neko drugo mesto. Nasuprot toj moći, oni koji su na plati, kao i politička suverenost, zbog svoje razmrvljenosti, dolaze u stanje inferiornosti. To neuravnoteženo stanje dovodi do nerazumnih zahteva za profitom, a oni ruše ekonomski rast i dovode do kontinuiranog povećanja nejednakosti plata. S jedne strane, zahtevi za profitom snažnu inhibiraju investiranje: što je zahtevana rentabilnost veća, to je teže pronaći dovoljno zanimljive projekte koji ih mogu zadovoljiti. Investicijske stope i dalje su istorijski niske u Evropi i u SAD.

S druge strane, ti zahtevi izazivaju neprestani pritisak na smanjene plata i kupovne vrednosti, što nije povoljno za potražnju. Istovremeno kočenje investiranja i potrošnje dovodi do slabog rasta i do endemske nezaposlenosti. Anglosaksonske zemlje su se toj tendenciji suprotstavile razvojem zaduživanja domaćinstava i finansijskim mehurima koji stvaraju fiktivno bogatstvo, omogućujući rast potrošnje bez rasta plata. Ali to završava krahom.

-Mera br. 5 – Značajno pojačati faktore protivteže u preduzećima, kako bi se uprave obavezale da uzimaju u obzir i interese svih zainteresovanih strana.

-Mera br. 5 – Snažno povećati oporezivanje visokih primanja, radi obeshrabrivanja trke za neodrživim prihodima.

-Mera br. 7 – Smanjiti zavisnost preduzeća od finansijskih tržišta, razvijajući javne kreditne politike (preferencijalne stope za prioritetne aktivnosti na socijalnom i ekološkom planu).

*Lažna očitost br. 3 – Tržište je dobar sudija solventnosti država.

Prema zagovaračima delotvornosti finansijskih tržišta, učesnici na tržištu navodno uzimaju u obzir objektivno stanje javnih finansija kako bi procenili rizik upisa pozajmice državi. Pogledajmo to na primeru grčkog duga: finansijski faktori i donosioci odluka u proceni stanja se oslanjaju samo na finansijske procene. I tako, kad se stopa tražena od Grčke popela na više od 10%, svako je zaključio kako je rizik neplaćanja blizu: ako investitori traže nekakvu premiju za rizik, znači da je to krajnje opasno.

U tome je duboka greška, ako se razume prava priroda procene koju je donelo finansijsko tržište. Budući da ono nije delotvorno, veoma često proizvodi cene sasvim nepovezane s ekonomskim temeljima. U tim uslovima nerazumno je poslužiti se samo finansijskim procenama za donošenje ocene o nekom stanju. Proceniti neku vrednosnicu nije operacija koja se može uporediti s merenjem nekakve objektivne veličine, recimo s procenom težine nekog predmeta. Finansijski je domen pravo na buduće prihode: valja predvideti šta će se dogoditi da bi se uopšte moglo proceniti. To je stvar prosudjivanja, a ne objektivnog merenja, jer u trenutku budućnost nije ni koji način unapred odredjena. U tržišnim salama trejderi samo zamišljaju šta će biti. Finansijska cena je rezultatsuda, verovanja, opklade na budućnost: ništa ne jamči da će sud tržišta biti superioran nad drugim oblicima prosudjivanja.

A naročito finansijska procena nije neutralna: ona zahvata merni objekt, angažuje i stvara budućnost, proizvodi budućnost koju zamišlja. Tako agencije za izdavanje kreditnih rejtinga naširoko pridonose odredjivanju kamatnih stopa na tržištima obveznica, dajući ocene nabijene velikim subjektivnostima ili čak voljom da se pothranjuje nestabilnost, taj izvor spekulativnih profita. Kad one smanje ocenu nekoj državi, istovremeno povećavaju kamatnu stopu koju finansijski akteri zahtevaju za kupovinu deonica javnog duga te države, a tako povećavaju rizik za bankrot koji su one same najavile.

Francusko društvo za političku ekonomiju predlaže da se razmotre dve mere koje bi imale za cilj da smanje uticaj psihologije tržišta na finansiranje država.

-Mera br. 8 – Agencije za izdavanje kreditnih rejtinga ne smeju da budu ovlaštene da, smanjenjem ocena nekoj državi, arbitrarno utiču na kamatne stope tržišta obveznica. Valja regulisati njihovu aktivnost, tražeći da ta ocena bude rezultat transparentne ekonomske računice.

-Mera broj. 8a – Osloboditi države od pretnje finansijskih tržišta garancijom da će Evropska centralna banka otkupljivati javni dug.

*Lažna očitost br 4: Uzlet javnog duga rezultat je preteranog trošenja.

Michel Pebereau, jedan od „kumova“ francuskog bankarskog sistema, opisivao je 2005. godine, u nekom ad hoc službenom izveštaju, Francusku ugušenu javnim dugom - koja žrtvuje svoje buduće naraštaje odajući se nepromišljenim socijalnim izdacima. Država se zaduživala kao otac porodice koji je alkoholičar i pije iznad svojih mogućnosti: to je bila slika koju je prikazivala većina pisaca uvodnika. Nedavna eksplozija javnog duga u Evropi i svetu nastala je medjutim iz sasvim drugog razloga, zbog planova za spašavanje finansijskog sektora i naročito zbog recesije koju je izazvala bankarska i finansijska kriza, koja je počela 2008. godine: prosečan javni deficit u eurozoni je iznosio samo 0,6% BDP-a 2007. godine, ali kriza ga je 2010. godine poterala na 7%. Javni dug u isto vreme je porastao sa 66% na 84% BDP-a.

Porast javnog duga, medjutim, u Francuskoj i u brojnim evropskim zemljama, u početku je bio umeren i prethodio je recesiji: do njega dolazi ne zbog tendencije povećanja javnih rashoda – jer upravo obrnuto, oni su u Evropskoj uniji, u odnosu na BDP, bili stabilni ili u padu od početka devedesetih - nego zbog pada javnih prihoda, izazvanog niskim ekonomskim rastom i fiskalnom kontrarevolucijom koju vodi većina vlada već preko 25 godina.

Na dugi rok je fiskalna kontarevolucija bez prestanka pothranjivala naduvavanje duga iz jedne recesiju u drugu. Tako u Francuskoj nedavni parlamentarni izveštaj procenjuje na 100 milijardi eura u 2010. trošak smanjavanja poreza odobrenih izmedju 2000. i 2010. godine, što čak ni ne uključuje oslobadjanje od doprinosa za socijalno osiguranje (30 milijardi) ni ostale „fiskalne rashode“. Zbog nepostojanja fiskalnog uskladjivanja, evropske države su se bacile u fiskalnu konkurenciju, smanjujući poreze na preduzeća, visoke prihode i na imovinu (Nedavno je multimilijarder Warren Buffett usamljeno uzviknuo u Americi da on želi da mu povećaju poreze, objašnjavajući zašto je to dobro). Čak i ako je relativna težina tih odrednica različita od zemlje do zemlje, gotovo opšti rast javnih deficita i proporcionalnog odnosa javnog duga u Evropi u poslednjih trideset godina nije prvenstveno rezultat zastranjenja u javnim rashodima. To je dijagnoza koja jasno otvara druge puteve od onih večnih smanjivanja javnih rashoda.

Kako bi se ponovo uspostavio javni i informisani dijalog o poreklu duga, pa dakle i o sredstvima kako da se on reši, u Društvu predlažu razmatranje sledećeg predloga:

-Mera br. 9 - Sprovesti javnu i gradjansku reviziju javnih dugova, kako bi se utvrdilo njihovo poreklo i pokazao identitet glavnih posednika deonica javnog duga, kao i posedovanih iznosa.

*Lažna očitost br. 5: Trebalo bi smanjiti rashode kako bi se smanjio javni dug.

Čak i ako je porast javnog duga delimično rezultat porasta javnih rashoda, rezati te rashode ne bi nužno pridonelo rešenju. Dinamika javnog duga nema puno toga zajedničkog s dugom nekog domaćinstva: makroekonomija se ne može reducirati na ekonomiju nekog domaćinstva. Dinamika duga zavisi od od raznih faktora: od nivoa primarnih deficita, ali takodje i od razlike izmedju kamatne stope i stope nominalnog rasta ekonomije. Jer ako je ovaj poslednji niži od kamatne stope, dug će se mehanički povećati zbog efekta „grudve snega“: iznos kamata eksplodira, a takodje i ukupni deficit (uključujući i kamate duga). Tako je, početkom devedesetih godina, politika javnog duga uprkos recesiji, rezultirala kamatnom stopom trajno višom od stope rasta, što objašnjava povećanje duga u Francuskoj u tom razdoblju. To je isti onaj mehanizam koji objašnjava povećanje duga u prvoj polovini osamdesetih godina, pod udarom neoliberalne revolucije i politike visokih kamatnih stopa Ronalda Reagana i Margaret Thatcher.

Ali, stopa rasta ekonomije sama po sebi nije nezavisna o javnim rashodima. Kratkoročno, postojanje stabilnih javnih rashoda ograničava dubinu recesija („automatski stabilizatori“). Dugoročno, investicije i javni rashodi (prosveta, zdravstvo, nauka, infrastrukture...) podstiču rast. Netačno je kad se tvrdi da svaki javni deficit povećava i javni dug, ili da svako smanjenje deficita omogućuje i smanjivanje duga. Ako smanjenje deficita plombira ekonomsku aktivnost, dug će se još više povećati. Liberalni komentatori naglašavaju kako su neke zemlje devedesetih godina (Kanada, Švedska, Izrael) sprovele veoma brutalno prilagodjavanje svojih javnih računa i odmah zatim doživele snažan skok stope rasta. Ali, to je mogućno samo ako se prilagodjavanje odnosi na jednu izolovanu zemlju, koja brzo postigne kompetitivnost u odnosu na svoje konkurente.

Ono što naravno zaboravljaju pristaše evropskog strukturalnog prilagodjavanja jeste to da evropske zemlje imaju svoje glavne kupce i konkurente u drugim evropskim zemljama, jer je Evropska unija globalno gledano - slabo otvorena prema inostranstvu. Istovremena i masovna redukcija javnih rashoda celine zemalja Unije može kao rezultat da izazove samo još težu recesiju i prema tome i nov porast javnog duga.

Kako bi se izbeglo da oporavak javnih finansija ne izazove socijalnu i političku katastrofu, Društvo stavlja na raspravu dve mere:

-Mera br.10 - Zadržati nivo socijalnih prava, pa ih još i povećati (naknada nezaposlenima, naknada za stan...).

-Mera br. 11 - Povećati budžetske izdatke u oblasti prosvete i nauke, ekološki motivisanih investicija i slično, radi stvaranja uslova za održiv rast koji će omogućiti snažan pad nezaposlenosti.

*Lažna očitost br. 6 - Javni dug prenosi cenu naše neumerenosti na unuke.

Javni dug je zaista mehanizam prenosa bogatstava, ali prvenstveno od strane običnih poreskih obveznika na rentijere. Temeljeći se na verovanju retko kad dokazanom - prema kojem snižavanje poreza podstiče rast, pa će povećati na kraju i javne prihode - evropske države su nakon 1980. godine imitirale SAD svojom sistematskom politikom pojeftinjenja fiskalnog opterećenja. Redukcije poreza i doprinosa (na profite preduzeća, na prihode najimućnijih pojedinaca, na prihode kadrova...) su se umnožavale, ali njihov učinak na ekonomski rast ostao je veoma nesiguran. Te fiskalne antidistributivne politike su tako pogoršale, istovremeno i kumulativno, društvene nejednakosti i javne deficite.

Te fiskalne politike su prisilile javne vlasti da se zadužuju kod imućnih finansijskih tržišta, čak i imućnih domaćinstava, kako bi finansirale tako stvorene deficite. To se može nazvati "učinak jackpot". S novcem uštedjenim na porezu, bogati su mogli da kupe obveznice javnog duga (koje donose kamate), izdate kako bi se finansirali javni deficiti izazvani smanjenjima poreza. Servisiranje javnog duga u Francuskoj iznosi 40 milijardi eura godišnje, gotovo isto toliko koliko i prihod od poreza na dohodak. Ali, taj potez je još i brilijantniji kad se uzme u obzir da je javnost poverovala kako je javni dug toliki zbog javnih službenika, penzionera i bolesnika.

Rast javnog duga u Evropi i u SAD nije dakle rezultat ekspanzionističkih kenezijanskih politika ili rasipničkih socijalnih politika, nego naprotiv, rezultat politike u korist privilegovanih slojeva: "fiskalni rashodi (smanjenja poreza i doprinosa) povećavaju raspoloživ dohodak onima kojima on najmanje treba, koji tako mogu još više povećati svoje plasmane, naročito u državne obveznice, koje donose kamate iz poreza koje plaćaju svi poreski obveznici. Ukratko, uspostavljen je izvrnut sistem redistribucije, od siromašnih klasa prema imućnim klasama, preko javnog duga, od kojeg zarada odlazi uvek u privatnu rentu. Radi oporavka javnih finansija na pravičan način, Društvo predlaže dve mere:

-Mera br. 12 - Direktnom oporezivanju prihoda vratiti snažno redistributivan karakter (ukidanje oslobadjanja od poreza, stvaranje novih razreda i povećanje porezne stope na prihode...)

-Mera br. 13 - Ukinuti izuzeća preduzećima koja nemaju dovoljan učinak na zaposlenost.

*Lažna očitost br. 7 - Trebalo bi razuveriti finansijska tržišta o načinu kako se može finansirati javni dug.

Trebalo bi analizirati, na svetskom nivou, rast javnih dugova u korelaciji s finansijarizacijom ekonomije. Za poslednjih trideset godina, koje su pogodovale sveopštoj liberalizaciji cirkulacije kapitala, finansijski je sektor značajno povećao svoj uticaj na ekonomiju. Velika preduzeća se sve manje obraćaju bankovnom kreditu, a sve više i više finansijskim tržištima. I domaćinstva vide da sve veći deo njihove štednje otiče u finansijski sektor, za njihove penzije, preko raznih proizvoda za plasman ili, u nekim zemljama, preko finansiranja njihovih stambenih potreba (hipotekarni krediti). Upravljači portfeljima, u nastojanju da diversificiraju razlike, traže javne obveznice kao dopunu privatnim obveznicama. Lako su ih pronalazili na tržištima, jer su vlade vodile slične politike koje su dovele do bujanja deficita: visoke kamatne stope, smanjivanja poreza na visoka primanja, masovna podsticanja na finansijsku štednju domaćinstava kako bi se kapitalizacijom pogodovalo penzijama, itd.

Na nivou Evropske unije, finansijarizacija javnog duga je upisana u ugovore: posle Maastrichta, centralnim bankama je zabranjeno da direktno finansiraju države, pa one moraju na finansijskim tržištima da pronadju svoje zajmodavce. Tu "monetarnu represiju" prati "finansijsko oslobodjenje" i proizvodi upravo suprotno od onog što su proizvodile politike usvojene nakon velike krize tridesetih godina, od "finansijske represije" (drastičnih restrikcija slobode delovanja finansijskog sektora) i od "monetarnog oslobodjenja" (kraja režima vezanog uz zlato). Reč je o tome da se države, za koje se pretpostavlja da su po prirodi rasipne, podvedu pod disciplinu finansijskih tržišta, za koja se pak pretpostavlja da su po prirodi delotvorna i sveznajuća.

Kao rezultat tog doktrinarnog odabira, Centralna evropska banka nema pravo direktno da upisuje javne obveznice evropskih država. Lišene jamstva da se mogu finansirati kod Centralne banke, zemlje Juga Evrope tako su postale žrtve spekulativnih napada. Premda u poslednjih nekoliko meseci Centralna evropska banka - čemu se uvek opirala u ime nepogrešive ortodoksije - kupuje državne obveznice po tržišnoj kamatnoj stopi, ne bi li smirila tenzije na evropskom tržištu obveznica. Alli, niša ne govori da će tako i ostati ako se kriza produbi i kamatne stope uzlete na tržištu. Tad bi bilo teško održati tu monetarnu ortodoksiju, lišenu ozbiljnih naučnih uporišta.

Za rešavanje problema javnog duga predlažu se dve mere za raspravu:

-Mera br. 14 - Ovlastiti Centralnu evropsku banku da direktno finansira države (ili da nametne komercijalnim bankama upis javnih obveznica) s niskom kamatnom stopom, labaveći tako obruč u koji ih stežu finansijska tržišta.

-Mera br. 15 - Ako bude potrebno, restruktuirati javni dug, na primer limitiranjem servisiranja javnog duga na odredjen postotak BDP-a i diskriminacijom zajmodavca zavisno o količini obveznica što ih poseduju: veoma veliki rentijeri (pojedinci ili institucije) moraju se saglasiti s osetnim produžetkom dospeća duga, i čak delimičnim ili sveobuhvatnim anuliranjima duga. Trebalo bi takodje pregovorima smanjiti preterane kamatne stope na obveznice koje su države u teškoćama izdale nakon krize.

*Lažna očitost br. 8 - Evropska unija brani evropski socijalni model.

Evropska konstrukcia se pokazuje kao dvojako iskustvo. Istoveremeno postoje dve vizije Evrope, ali se ne usudjuju da se otvoreno sukobe. Prema socijaldemokratama, Evropa bi morala da sprovede evropski socijalni model, plod društvenog kompromisa nakon Drugog svetskog rata, sa socijalnom zaštitom, svojim javnim službama i industrijskim politikama.

Ona bi morala da predstavlja branu od liberalne globalizacije, sredstvo za zaštitu, za održavanje i napredovanje tog modela. Evropa bi morala da brani specifičnu viziju organizacije svetske ekonomije, globalizaciju regulisanu telima svetskog upravljanja. Ona bi morala zemljama članicama da omogući da održe visok nivo javnih rashoda i redistribucije, štiteći njihov kapacitet da ih finansiraju uskladjivanjem fiskalnog sistema u odnosu na osobe, preduzeća, prihode kapitala.

Medjutim, Evropa nije htela da preuzme odgovornost za svoju specifičnost. Vizija koja trenutno dominira u Briselu i unutar većine nacionalnih vlada, upravo je vizija liberalne Evrope, kojoj je cilj da prilagodi evropska društva zahtevima globalizacije: evropska izgradnja je sredstvo da se dovede u pitanje evropski socijalni model i da se dereguliše ekonomija.

Prevlast prava konkurencije nad nacionalnim propisima i nad socijalnim pravima unutar zajedničkog tržišta omogućuju da se uvede više konkurencije na tržišta proizvoda i usluga, da se smanji značaj javnih službi i da se evropski radnici izlože konkurenciji.

Socijalna i fiskalna konkurencija omogućile su redukciju poreza, naročito na prihode od kapitala i prihode preduzeća ("pokretne baze") i da se izvrši pritisak na socijalne izdatke. Ugovori jamče četiri temeljne slobode: slobodno kretanje ljudi, roba, usluga i kapitala. Ali,daleko od ograničenja na unutrašnja tržišta, sloboda kretanja kapitala dopuštena je investitorima iz celog sveta, podvrgavajući tako evropsko proizvodno tkivo prisilama valorizacije medjunarodnih kapitala. Evropska izgradnja postaje tako sredstvo nametanja neoliberalnih reformi narodima.

(Nastaviće se)