Kako bi Evropa zaista mogla da promoviše evropski socijalni model, Francusko društvo za političku ekonomiju u svom "Manifestu zgranutih ekonomista", kojeg je potpisalo više od hiljadu univerzitetskih profesora iz Francuske, Španije, Belgije, Nemačke, Italije, Portugala i SAD, predlaže da se razmotre dve mere:

-Mera br. 16 - Dovesti u pitanje slobodno kretanje kapitala i roba izmedju Evropske unije i ostatka sveta, pregovarajući o multilateralnim ili bilateralnim ugovorima, ako bude potrebno.

-Mera br. 17 - Umesto politike konkurencije uvesti "uskladjivanje napretka" kao nit vodilju evropske konkurencije. Uspostaviti obavezne zajedničke ciljeve u području socijalnog napretka i u području makroekonomije.

*Lažna očitost br. 9: Euro je štit koji brani od krize.

Euro je trebalo da bude faktor zaštite protiv svetske finansijske krize. Uklanjanje nestabilnosti menjačkih tečajeva izmedju evropskih valuta trebalo je da eliminiše jedan od značajnih faktora nestabilnosti. Ništa od toga se nije dogodilo: Evropa je snažnije i trajnije zahvaćena krizom nego ostatak sveta.

Posle 1999. godine, eurozona je doživela relativno osrednji napredak i povećanje razlika medju državama članicama kad je reč o rastu, nezaposlenosti i spoljim neravnotežama. Okvir ekonomske politike eurozone, koji nastoji da se nametne sličnim makroekonomskim politikama zemljama u različitim situacijama, povećao je disparitet rasta medju zemljama članicama. U većini zemalja, posebno u velikim zemljama, uvodjenje eura nije izazvalo obećano ubrzanje rasta. Drugima je pak euro doneo rast, ali po cenu teško podnošljivih neravnoteža. Monetarna i budžetska nelikvidnost, ojačana eurom, dovela je do prevaljivanja celokupnog tereta prilagodjenja na rad. Sprovedeni su fleksibilnost i ograničavanje plata, smanjen je udeo plata u ukupnom prihodu, povećene su nejednakosti.

U toj trci prema socijalnoj aukciji, pobedila je Nemačka, koja je znala da izvuče značajne trgovinske suficite na štetu svojih suseda i naročito na štetu svojih sopstvenih zaposlenika, namećući im smanjenje troškova rada i socijalnih izdataka - što joj je donelo trgovinsku prednost u odnosu na susede koji nisu mogli tako grubo da se odnose sa svojim radnicima. Budžetski i trgovački deficiti jednih samo su suprotna strana suficita drugih. Države članice nisu bile sposobne da definišu koordinisanu strategiju.

Eurozona je trebalo da bude manje zahvaćena krizom od Sjedinjenih američkih država ili Ujedinjenog kraljevstva. Javne finansije su 2007. godine bile u boljoj situaciji u evrozoni: javni deficit je iznosio 0,6% BDP nasuprot 3% u SAD, Velikoj Britaniji ili Japanu. Ali, eurozona je već tada trpela od neravnomerno rasporedjenin neravnoteža: zemlje Severa (Nemačka, Austrija, Holandija, skandinavske zemlje) su smanjile plate i unutrašnje potražnje, pa su akumulirale spoljne suficite, dok su zemlje Juga (Španija, Grčka Irska) doživele snažan rast, podstaknut kamatnim stopama koje su bile niske u odnosu na stopu rasta, ali akumulirjući uz to i spoljne deficite.

Kad je finansijska kriza krenula iz SAD, one su pokušale da primene realnu politiku budžetskog i monetarnog oporavka, pribegavajući ponovnoj finansijskoj regulaciji. Nasuprot tome, Evropa nije znala da primeni dovoljno reaktivnu politiku. Od 2007. do 2010. budžetski impuls je bio na nivou od 1,6% BDP-a u eurozoni, 3.2 u Velikoj Britaniji, 4,2 u SAD. Gubitak proizvodnje do kojeg je došlo zbog krize bio je mnogo jači u eurozoni nego u SAD. Povećanje deficita u eurozoni više je rezultat krize nego rezultat neke aktivne politike.

U isto vreme, Evropska komisija je protiv država članica nastavila da pokreće postupke zbog prekomernih deficita, tako da su sredinom 2010. bili pokrenuti postupci protiv gotovo svih država zone. Od njih se zahtevalo da se angažuju kako bi se pre 2013. ili 2014. vratili ispod rampe od 3% i to nezavisno od ekonomske evolucije. Evropska tela su nastavila da traže restriktivnu politiku plata i preispitivanje javnih penzijskih i zdravstvenih sistema, uz očiti rizik da kontinent uroni u depresiju i da se povećaju tenzije izmedju zemalja. Ta odsutnost koordinacije i, u osnovi, nepostojanje istinskog evropskog budžeta koji bi omogućio efektivnu solidarnost izmedju država članica, naveli su finansijske aktere da se udalje od eura i čak da otvoreno protiv njega špekulišu.

Kako bi euro mogao stvarno da zaštiti evropske državljane od krize, Društvo predlaže ove mere:

-Mera br.18 - Osigurati istinsku koordinaciju makroekonsomskih politika i sporazumnu redukciju trgovinskih neravnoteža izmedju evropskih zemalja.

-Mera br. 19 - Kompenzovati platne neravnoteže u Evropi jednom Bankom za poravnjanja (koja bi organizovala zajmove medju državama članicama).

-Mera br. 20 - Ako kriza eura dovede do njegovog kraja i u očekivanju uspostavljanja evropskog budžeta, uspostaviti unutarevropski monetarni režim (zajednička valuta tipa "bancor", kenezijanska supranacionalna valuta), koji bi bio sposoban da organizuje resorpciju neravnoteža trgovačkih bilansa unutra Evrope.

*Lažna očitost br. 10: Grčka kriza je napokon omogućila kretanje prema ekonomskoj vladi i istinskoj evropskoj solidarnosti.

Sredinom 2009. godine finansijska tržišta su počela da špekulišu s dugovima evropskih zemalja. Na globalnom nivou, snažan skok dugova i javnih deficita na svetskoj lestvici još nije izazvao porast dugoročnih kamatnih stopa: finansijski akteri procenjivali su da će centralne banke još dugo moći da održavaju realne monetarne stope na nivou bliskom nuli i da neće doći do rizika inflacije, a ni do neplaćanja. Ali špekulanti su uočili nedostatke u organizaciji eurozone. Dokvlade ostalih razvijenih zemalja uvek mogu da se osiguraju finansiranjem svojih centralnih banaka, zemlje eurozone su odustale od te mogućnosti i postale automatski zavisne o tržištima kako bi finansirale svoje deficite. Špekulacija se odjednom mogla oboriti na najkrhkije zemlje eurozone: Grčku, Španiju, Irsku.

Evropska tela i vlade su reagovale sa zakašnjenjem, ne želeći da ostave utisak da zemlje članice imaju pravo na neograničenu podršku svojih partnera i nastojeći da sankcionišu Grčku, krivu za maskiranje - uz pomoć Goldman Sachsa - stvarnog opsega svojih deficita.

Ipak, u maju 2010. godine, Evropska centralna banka i države članice su bile prisiljene da hitno osnuju Fond za stabilizaciju, kako bi pokazale tržištima da će pružati neograničenu pomoć ugroženim zemljama. Zauzvrat, one su morale najaviti programe stroge budžetske štednje bez presedana, koji će ih osuditi na smanjenje aktivnosti kratkoročno, kao i na dug period recesije. Pod pritiskom MMF-a i Evropske komisije Grčka mora da privatizira svoje javne službe, a Španija da fleksibilizuje svoje tržište rada. Restriktivne mere su najavile čak i Francuska i Nemačka, koje nisu napadnute špekulacijom.

Ipak. globalno gledano, potražnja nije nimalo preterana u Evropi. Stanje javnih finansija bolje je nego u SAD ili u Velikoj Britaniji, s marginom za budžetske manevre. Trebalo bi resorbovati neravnoteže na koordinisan način: zemlje s viškom sa Severa i iz Centra Evrope moraju da vode ekpanzionističke politike - povećanje plata, socijalnih izdataka... kako bi kompenzovale restriktivne politike zemalja Juga. Globalno gledano, budžetska politika u eurozoni ne sme da bude restriktivna, sve dok se evropska ekonomija ne približi punoj zaposlenosti zadovoljavajućom brzinom.

Ali, pristaše automatskih i restriktivnih budžetskih politika u Evropi danas su, nažalost, ojačani. Grčka kriza je omogućila da se zaboravi na izvore finansijske krize. Oni koji su prihvatili da finansijski podrže zemlje Juga žele zauzvrat da nametnu strožije mere u Paktu o stabilnosti. Komisija i Nemačka žele da nametnu svim državama članicama da upišu cilj budžetske ravnoteže u svoje ustave, te da dopuste nezavisnim ekspertskim odborima da nadziru njihove budžetske politike. Komisija želi da nametne zemljama Juga dugu kuru oštrih rezova, kako bi se vratile na javni dug niži od 60% BDP. Ako se i kreće prema evropskoj ekonomskoj vladi, onda je to put prema vladi koja će, umesto da olabavi obruč finansijkog sektora, nametnuti oštre rezove i produbiti strukturalne "reforme", na štetu socijalne solidarnosti u svakoj zemlji i medju zemljama.

Kriza dovodi finansijske elite i evropske tehnokratije u iskušenje da primene "strategiju šoka", iskorišćavajući krizu za radikalizaciju neoliberalne agende. Ali, ta politika ima slabe šanse za uspeh:

- Smanjenje javnih rashoda će naštetiti naporu koji je potreban na evropskom nivou kako bi se održali rashodi za budućnost (nauka, prosveta, porodična politika), kako bi se pomoglo evropskoj industriji da se održi i da investira u sektore budućnosti (zelena ekonomija).

- Kriza će omogućiti nametanje snažnih redukcija socijalnih izdataka, što je cilj koji zagovornici neoliberalizma neumorno traže, po cenu narušavanja socijalne kohezije, smanjivanja efektivne potražnje, teranja domaćinstava da štede za penziju i zdravstvo kod finansijskih institucija koje su i odgovorne za krizu.

-Vlade i evropska tela odbijaju da sprovedu fiskalno uskladjivanje koje bi omogućilo potrebno povećanje poreza na finansijski sektor, na veliku imovinu i na visoka primanja.

- Evropske zemlje uspostavljaju trajno restriktivne budžetske politike koje će teško opterećivati rast. Fiskalni će prihodi pasti. Javna salda se uopšte neće popraviti, opseg duga će se povećati, tržišta neće biti umirena.

- Sve evropske zemlje nisu mogle, zbog različitosti svojih političkih i socijalnih kultura.,da se podvrgnu čeličnoj disciplini koju nameće Ugovor iz Maastrichta. Neće se sve podvrgnuti ni njegovom pooštrenju koje se upravo organizuje. Realan je generalizirani rizik dinamike njegovog odbijanja.

U Društvu su predložili dve mere za istinsku ekonomsku vladu i evropsku solidarnost:

-Mera br. 21 - Razviti evropsku fiskalnu politiku (porez na ugljen-dioksid, porez na dobit...), kao i istinski evropski budžet, kako bi se pomoglo konvergenciji ekonomija i nastojalo na ujednačavanju uslova dostupnosti javnih i socijalnih službi u raznim državama članicama, na temelju najboljih praksi.

-Mera br 23 - Pokrenuti sveobuhvatan evropski plan, finansiran javnim raspisom s niskom, ali zajamčenom kamatom, i/ili pomoću monetarne emisije Centralne evropske banke, za ekološku konverziju evropske ekonomije.

A najvažnije je da se otvori rasprava o ekonomskoj politici, kao i da se utru putevi za ponovno oblikovanje Evropske unije, tvrde u Francuskom društvu za političku ekonomiju.

Evropa se već tri decenije gradi na tehnokratskoj bazi koja isključuje stanovništvo iz rasprave o ekonomskoj politici. Mora biti napuštena neoliberalna doktrina, koja počiva na danas neodbranjivoj hipotezi o delotvornosti finansijskih tržišta. Trebalo bi ponovo otvoriti prostor za mogućne politike, te za raspravu o alternativnim i koherentnim predlozima koji suzbijaju moć finansija i organizuju uskladjenost u progresu evropskih ekonomskih i socijalnih sistema. To pretpostavlja uzajamni pristup značajnim budžetskim resursima, oslobodjenim razvojem snažno redistributivnog evropskog fiskalnog sistema. Takodje, države bi trebalo osloboditi od stiska finansijskih tržišta. Samo tako projekt evropske konstrukcije može da se nada da je u stanju da ponovo stekne narodni i demokratski legitimitet koji mu danas nedostaje.

Nije naravno realno zamisliti da će svih 27 zemalja istovremeno odlučiti da pristupe takvoj rupturi u metodama i ciljevima evropske konstrukcije. Evropska ekonomska zajednica počela je sa šest zemalja - ponovno oblikovanje Evropske unije opet će započeti sporazumom izmedju nekoliko zemalja koje budu želele da istražuju nove puteve. U meri u kojoj će postati očite katastrofalne posledice danas prihvaćenih politika, rasprava o alternativama biće povedena i u celoj Evropi.Do socijalnih borbi i političkih promena doći će se različitim ritmom u svakoj pojedinoj zemlji. Nacionalne vlade će donositi inovativne odluke. Oni koji to budu želeli, moraće da pristupe pojačanoj saradnji potrebnoj za donošenje smelih mera u području finansijske regulacije, fiskalne ili socijalne politike. Oni će drugim narodima pružiti ruku da pristupe tom pokretu prema drukčijoj Evropi svojim konkretnim predlozima.

Stoga nam se čini važnim, podvlače u Društvu, da se skiciraju i već sada iznesu na raspravu osnovne crte alternativnih ekonomskih politika, koje će omogućiti to ponovno preoblikovanje evropske konstrukcije.

Da li će se tako odvijati stvari, ili će Evropsku uniju stići Friedmanova kletva, u kojoj se proriče da Euro neće preživeti prvu ozbiljnu krizu? Zajednički novac, tvrdio je Milton Friedman, ne mogu imati države s neujednačenom produktivnošću, a to znači i s različitom konkurentnošću u izvozu. To je ono što svaka zemlja "pegla" tečajnom politikom, slabeći domaću valutu kad joj tozatreba. Kad je uspostavljen Euro, to više nije bilo mogućno. I Irska je bila prva koja je osetila težinu kletve. Nešto kasnije, počeo je da se urušava i neoliberalni model, kojeg je Friedman zagovarao celog života. Paul Krugman je u eseju povodom Friedmanove smrti 2008. godine uporedio istoriju ekonomije 20. veka s istorijom hrišćanstva u 16. veku. U vreme velike depresije tridesetih godina,, Keynes je imao ulogu velikog reformatora Luthera, rušeći do tada nedodirljivu ortodoksiju slobodnog tržišta, dok se Friedman poput Ignatiusa Loyole, osnivača jezuitskog reda i vodje protivreformacije, suprotstavio njegovoj herezi, postavši tako otac neoliberalizma. Ali, bez obzira na to, Krugman je smatrao Friedmana velikim naučnikom i najvećim majstorem kad je reč o novcu - što bi najviše i trebalo da zabrine Evropsku uniju. Odustajanje od eura bilo bi neverovatno skupo, a poremećaji do kojih bi došlo bili bi tektonskih razmera. S druge strane, nada da će se dužnici naterati na uštede, propada pod ciframa koje su izašle na svetlo dana. Prema računici Američkog instituta za preduzetništvo, da bi se konkurentnost povećala za deset odsto, trebalo bi smanjiti plate, kao i sve druge troškove za dvadeset odsto. Umesto željenih reformi, takvo rešenje neminovno dovodi do višegodišnje deflacije i duboke krize, praćene socijalnim potresima od kojih se diže kosa na glavi.Grčki državni dug na tri godine trenutno obećava 28% prinosa. Djavo ne spava, prevelika je to napast, iako su se kreditori raspitali i znaju da Grci dugove ne vraćaju. Ako Evropska unija ponovo sanira Grčku, ulagači će zaraditi basnoslovno. Ali, ako ne sanira? U tom slučaju će grčke banke preko noći postati insolventne, a to bi mogla da postane i Centralna evropska banka kod koje Grčka ima 49 milijardi neotplaćenog duga. Ta banka ima još takvih dugova od Španije, Portugala i Irske, što je sve zajedno više od njenog ukupnog kapitala. S druge strane, više je nego jasno da se Grčka ne može izvući iz krize. Bio bi joj potreban rast BDP od 12% sledećih trideset godina, a to ne bi mogla ni kad bi postala kineska provincija. Posebno je tako, ako se uzme u obzir da su Grci poslednju pobedu izvojevali 326. godine pre Hrista u borbi kod Hidaspe, na području današnjeg Pakistana. A i ta bitka je poznatija po tome što je u njoj stradao Bukefal, konj Aleksandra Makedonskog.

Kapital je iskoristio svoju priliku, glasi naslov za ono što se dogadjalo u Evropi poslednjih decenija, i što se još uvek dogadja. Kriza je sada u punom jeku u svih 16 zemalja eurozone, uključujući i Nemačku, ali su naravno pogodjene i ostale, pa i one van Evropske unije. Sada se traže krivci, pa Sever optužuje poslovično lenji Jug za rasipništvo, a to ne rade samo političari, već to optužuju čitavi narodi. I to može da podupre napore ksenofobnih stranaka da se probiju ka vlasti. A šta onda ostaje od Evropske unije, zajednice bazirane na miru? Za sada jedina ideja koju smo čuli od Merkel i Sarkozyja je predlaganje evropske ekonomske vlade. Nadajmo se da su smislili i nešto bolje uz to.