Na sreću, lekari više ne veruju da će iskrvavljivanje pacijenta na bilo koji način učiniti zdravijim. Na nesreću, mnogi tvorci današnje ekonomske politike i dalje veruju je to tako. Ekonomska krvarenja, medjutim, ne uzrokuju samo ogromni bol; ona miniraju i prepostavke dugoročnog mogućnog rasta.

Malo pozadine: za proteklih godinu i po, i u Americi i u Evropi, politički diskurs bio je dominatno obeležen pozivima na fiskalnu surovost. Kresanjem troškova i reduciranjem deficita, govore nam, nacije će povratiti poverenje i poći u susret ekonomskom oporavku.

I surovost je i bila realna. U Evropi, nacije u nevolji, kao što su Grčka i Irska, pribegle su oštrim rezovima, kao što su i jače nacije takodje primenile manje oštre rezove u svojim društvima. U Sjedinjenim državama skromni federalni stimulans iz 2009. je iščezao, a država i lokalne vlasti su smanjile svoje budžete, tako da na kraju krajeva ni tamo se surovost nije pokazala manjom nego u Evropi.

Čudno ili bilo kako, ali poverenje nije uspostavljeno. Šta više, i poslovni ljudi i konzumenti izgleda da su više bili zabrinuti odsustvom kupaca i poslova, nego što ih je brinula fiskalna pravovernost njihovih vlada. Takodje, i rast izgleda da je u zastoju, dok je nazaposlenost kataklizmično visoka s obe strane Atlantika.

Ali, apologete kažu kako loše rezultate, za sada, moramo istrpeti i fokusirati se na dugoročne staze uz kratkoročni bol. Medjutim, zapravo nije tako: ekonomiji je potrebna momentalna i stvarna pomoć, a ne hipotetičke koristi desetak godina kasnije. U svakom slučaju, ekonomija beleži četvrtu godinu takozvanih "kratkoročnih"teškoća, njeno je stanje još i pogoršano fokusiranjem na surove mere koje su primenjivane, pa to pogoršanje postaje i dugoročna perspektiva.

Razmotrimo šta se dogadja, na primer, u američkoj industriji. U normalnim okolnostima, njen kapacitet raste dva ili tri procenta svake godine. Suočena sa uporno lošom ekonomijom, industrija ne da ne raste, već i smanjuje svoje produktivne kapacitete. U ovom trenutku, prema procenama Federalnih Rezervi, industrijski kapacitet je manji skoro 5% nego u decembru 2007. godine.

To znači da će, ako i kada konačno nastupi oporavak, ekonomija upasti u smanjene kapacitete i proizvodna uska grla mnogo pre nego što bi trebalo. I to je tako zato što slaba ekonomija, delimično i posledica rezanja budžeta, oštećuje budućnost isto kao i sadašnjost.

Još više, pad proizvodnih kapaciteta je samo početak loše vesti. Slična tim rezanjima u kapacitetima, verovatno će biti i rEzanja u uslužnom sektoru - zapravo do njih je već zaista i došlo. Zajedno sa dugoročno rastućom nezaposlenošću i njenim najvećim stepenom još od vremena Velike depresije, to sačinjava realni rizik da će mnogi nezaposleni postati i nezapošljivi.

Oh, zatim i udar od rezanja u javnoj potrošnji i kada je reč o padu u sferi edukacije. Nekako - otpuštanje stotina i hiljada učitelja, nastavnika i profesora - ne daje garancije da ćemo dobiti bitku za bolju budućnost.

Zapravo, kada ukombinujete sve očigledniju evidenciju da fiskalna surovost reducira nade za budućnost sa veoma niskom interesnom stopom na vladin dug u Sjedinjenim državama - teško je izbeći prepostavku kako budžetska surovost može takodje biti kontraproduktivna i sa čisto fiskalne tačke posmatranja, zato jer smanjeni budući rast znači i smanjenje poreskih računa.

Šta bi zapravo trebalo napraviti? Odgovor je da nam je potrebna velika podrška ekonomskom zamahu, ne u nekom budućem vremenu, nego sada. Sada su nam potrebni veći vladini troškovi, potpomognuti agresivnom ekspanzionističkom politikom Federalnih rezervi i njihovih pandana izvan Sjedinjenih država. I to ne kažu samo razumni ekonomski stručnjaci, to kažu i biznis lideri kao Googlov Eric Schmidt, to kaže i tržište akcija kupujući dug Sjedinjenih američkih država po tako niskim interesnim stopama, sve je to izjašnjavanje za jednu ekspanzionističku politiku.

I, da budemo fer, neki politički igrači su izgleda to shvatili. Novi plan zapošljavanja Predsednika Obame je korak u dobrom pravcu. Iako neki članovi Federalnih rezervi i Engleske banke dele to mišljenje i pozivaju na politiku povećanog rasta - nažalost to nije tako i Centralnom evropskom bankom.

Ono što nam je zaista potrebno, jeste da ubedimo dovoljan broj ljudi sa političkom snagom, da su proveli poslednjih godinu i po ulažući napore u pogrešnom smeru, i da sada moraju da naprave totalni obrt.

To neće biti lako. Ali, dok se taj preokret ne desi, iskrvavljivanje - koje sada slabi našu ekonomiju i minira našu budućnost u isto vreme - će se nastaviti.

Izvor: International Herald Tribune

Prevod: Nenad Prokić

"Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo,
pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
a je ne, kaj neje nikak bilo.

Tak i vezda bude da nekak nam bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigda ni bilo da ni nišče bilo,
pa nigdar ni ne bu da niščega ne bu.

Kak je tak je,
tak je navek bilo,
Kak bu tak bu,
a bu vre nekak kak bu!"