U okviru te službe, smrt ljudi, njihov nestanak u logorima, uvek teži da postane stvar statistike i administracije, a to mnogima olakšava da ubijanje vide kao apstraktnu veličinu. Medjutim, ako smrt postane apstraktna i statistička, onda je i život prešao u apstrakciju. A život svakog pojedinca postaje apstraktan kada se podredi nekoj ideologiji. Pošto bi razlika izmedju života i umetnosti uvek morala da bude apsolutna, tu onda dolazi do opasnih mešanja, u okviru kojih umetničke i životne apstrakcije ulaze u kolizije oko intelektualne i svake druge čestitosti.

Činjenica da jedno umetničko delo postoji, negira stanovište dominacije i ideološke regimentacije, kao i trenutne društvene rezonance. Umetnik razlikuje, tamo gde osvajač izjednačuje. Kada osvajač relativizuje dogadjaje u Srebrenici, umetnikov prevashodni zadatak je da ih konkretizuje, ako to već niko drugi neće. Umetnik koji stvara na nivou tela i strasti, zna da ništa nije jednostavno i da drugi postoji. Pred savremenim političkim društvom jedini suvisli stav umetnika, inače se mora odreći umetnosti, jeste nepopustljivo odbijanje. On je ionako angažovan, i protiv svoje volje. Ali, postoje i situacije u epohalnim društvenim krizama, kada to odbijanje podrazumeva i direktan politički angažman i to je onda politika koja je više od politike. Odnosno, umetnik mora pomoći društvu da shvati sopstvenu nemogućnost zarad mogućnosti. Postoje trenuci u kojima čak ni jedan jedini vic umetnika ne sme oklevati u odluci o tome ko je pristojan a ko nitkov, šta je duh a šta glupost, šta jezik a šta novine.

S druge strane, moramo se podsetiti i Sartrovog opisa umetničkog dela kao sredstva, sekire ili batine za postizanje nekog paraliterarnog, uglavnom političkog ili ideološkog cilja. Moramo se, dakle, podsetiti autsajderstva posvećenih iluzija kojima se ne može zahvatiti realnost, pa se brže-bolje pretvaraju u fetišističke surogate. Pregršt takvih umetnika se našlo pri ruci svih ovih godina. Takvi će vam odmah zameriti zanemarivanje istorije i svakojaka prenebregavanja. Oni ni danas, posle sloma sopstvene epohe, nisu crveni od stida, nego samo od krvi. A kada mir zavlada, budu besramno opet prvi koji prave delegacije izmirenja. Nije na odmet reći da takvi hipostaziraju istoriju kao apsolutnu vrednost i za koje je politika religija i inkvizicija u isto vreme. Sve u svemu tu neko krije jedan aspekt istine, i na ličnoj odgovornosti umetnika je da li će taj aspekt da otkrije, ili da ga i sam dalje krije.

Uvek je bilo mnogo  lakše prilagoditi se trenutnom apsolutu. Da bi privremeno postao Bog, čoveku je dovoljno da otvrdne srce, kao što kaže Kamijev Kaligula. Ali da bi srce otvrdnulo, treba iz njega iščupati poštovanje za ljudski život. Nije svačije srce napravljeno tako da može podneti posledice trenutnog apsoluta. Svako ponaosob mora da nadje razloge za čovekov život i da podrži njegovo dostojanstvo. Ne može se biti slobodan, a biti protiv ostalih ljudi. Ko ne pronadje reči koje sprečavaju ubistva – njemu nema pomoći.