S jedne strane Boris Tadić besomučno tvrdi da on nije metastaza i da je zapravo glumio metastazu u proteklom mandatu, da zatim ne trpi da ga uslovljavaju, nagon što je trpeo nebrojena uslovljanja od Koštunice koja su nekad bila i čisto ponižavanje; a s druge strane službena Evropa besomučno tvrdi kako je Srbija deo nove Evrope i mora da postane deo EU, kako je budućnost Zapadnog Balkana pitanje evropske odgovornosti.

Da na početku odmah rezimiramo: Srbija dobija besomučni i već mnogo puta ponavljani pozitivni signal da je Evropa za nju otvorena, ali je nejasno koliko je u ovom trenutku Evropa pomirena da će taj iskreni poziv možda i ovog puta u Srbiji biti zloupotrebljen u neiskrene svrhe. Zauzvrat Evropa dobija besomučni odgovor kako je, kao i uvek do sada, vlast u Beogradu neobično mnogo i sasvim do kraja posvećena EU integracijama, pogotovo u vreme izbora dok se državni monopoli ustupaju Rusiji.

Da li šesnaesti popravni ispit Srbije na toliko dobrom putu da pametni stratezi već planiraju sedamnaesti, ostaće dilema za mesec ili dva. U međuvremenu će za sve one koji svojim glasovima odlučuju o Predsedniku, polje metafizike biće i jedini orijentir u bespućima opustošene i obesmišljene srpske politike.

Za nas koji već četvrt veka ronimo u toj vrsti metafizike, došlo je vreme da prekinemo da budemo autori poetike građanskog poraza. Svaki put kada smo izlazili u suret mestastazama žestoko smo i veoma brzo plaćali tu svoju benevolentnost. Mogu, ne štedeći sebe, reći da sam autor mnogih tomova te poetike, da su to zapravo već sabrana dela. Ovoga puta moraće da potraže neke druge autore. Boris Tadić se već toliko jasno okrenuo ka turbo folk autorima da mu moje prisustvo i nije toliko neophodno, barem ne onoliko koliko on želi da se to u javnosti u ovom trenutku očekuje.