Hapšenje Radovana Karadžića bilo je lepa prilika za slajs-skener analizu stanja fašizma i fašističkih ideja u Srbiji. Takođe, bila je to šansa za rekapitulaciju ponašanja i izjava, sposobnosti i iskrenosti svih onih koji su tvrdili da on nije u Srbiji - a zatim su ga ti isti u Srbiji uhapsili uz propratni scenarij najužasnije južnoameričke sapunice, u režiji anonimnog, za treš umetnički nadarenog, udbaša. I shodno tome, očekuju da sada kao babe učestvujemo, sve plačući uz televizor, u razumevanju nesreća koje se svaljuju na sve protagoniste. Konferencija za novinare Vukčevića i Ljajića primer je za trapavost tog žanra, koji svesrdno računa na demenciju auditorijuma.

Šta ta analiza govori nepristrasnom dijagnostičaru? Možda se mnogi neće složiti, ali izgleda da je reč o izvesnom civilizacijskom napretku. Tokom godina skrivanja napravio se jaz između onih koji guslaju i onih koji danas o guslama govore ali ih sami i ne zatežu. Taj jaz između Karadžića i onih koji ga danas brane, kroz te godine postao je preveliki i već liči na provaliju. Izvori tih nesreća nisu više isti. Karadžić i njegovi današnji branitelji međusobno su postali veoma udaljeni, ta udaljenost je slična udaljenosti između gusala i današnjeg malograđanina u Srbiji - čijem su siromaštvu, kao ideal, sada mnogo bliže ukradene najk patike iz nekog razbijenog izloga, od svih srpskih gusala u istoriji.

Sve njih izdaje kravata koju danas nosi Tomislav Nikolić, koja više ne ide uz titulu general za otrove, zlato i pogodak minskih polja. To su već dva različita univerzuma na prvi pogled, i njima odvojeno dva sunca sijaju. Ta kravata nije neki estetski vrh, ali nije više ni poliesterski užas nedavne prošlosti.

To što nosilac nove kravate i general za otrove parazitiraju jedan na drugom, nema više mnogo autentične veze sa njihovom pravom savremenom prirodom. Srpski fašizam nije više samo neoprani patetični svinjac, on je sada evoluirao i nastanio se u masovno novostvorenoj malograđanskoj duši. Sad taj malograđanin fašista u Srbiji već veoma liči na bilo kojeg evropskog malograđanskog fašistu. On se s tim, naravno, ne bi složio, ali to ne menja opštu sliku. I to jeste kakav-takav napredak, žalostan pre svega.

Istovetnu želju da se promena zabašuri, iskazuje i vlast koja je uhapsila gospodina Karadžića, zahtevajući za sebe sva prava, među njima najviše i ono da se zaborave sve svečane zakletve kako on nije u Srbiji, samim tim i nesposobnost koju su svih tih godina kao vlast pokazivali. Doterali su do zida koji ne mogu da preskoče i sada menjaju taktiku. Spolja se nadaju onome čemu su se donedavno tako opirali - Evropi, unutra očekuju da ih niko ništa ne pita. Intimno, žele se da uz to proguraju što više podvala. Iako znaju da to ne prolazi na adresama koje su van Srbije, ne mogu da odole. O tome će misliti kad bude dogorelo do noktiju.

Nemaju samo guslari pravo na alternativu, na nju polaže pravo i aktuelna vlast u Srbiji, a što je za najveći zabezek, pravo na nju uzvikuje i donedavno pretežno seljački fašistički ološ, evoluirajući u malograđanske fašističke probisvete Srbije! Sve to jeste napredak, ali šta ćemo sa onim za treš umetnički nadarenim udbašem? I šta će on sa nama?

Želju da se promena zabašuri, iskazuje i vlast koja je uhapsila gospodina Karadžića, zahtevajući za sebe sva prava, među njima najviše i ono da se zaborave sve svečane zakletve kako on nije u Srbiji, samim tim i nesposobnost koju su svih tih godina kao vlast pokazivali.

Preneto: E-novine