Višedecenijski pokušaji da od nekadašnjeg PTT sistema ili današnjeg Telekoma izmolim samostalnu telefonsku liniju – više su ličili na najtvrđe albansko-srpske pregovore o statusu Kosova nego o kuporodajnoj temi kako je to običaj u tzv. normalnom svetu. Čuo sam svaku vrstu objašnjenja: nema slobodnih linija, nema tehničkih uslova (jer živim u soliteru), nema investicija na Zvezdari, centrala otišla u kurac, bile sankcije, imali ratove u kojima nismo učestvovali, nestašica kabla, reorganizacija u Telekomu, političke prilike u svetu, požar u Hilandaru, voda u kablu, izbori, izuzetno toplo vreme u decembru koje ne pogoduje ukidanju dvojnika, kosmički talasi nad Čingrijinom ulicom, nepovoljna nadmorska visina, prisustvo drveća u blizini mog solitera, postojanje trola koje ometaju podzemne kablove, mogućnost tornada i cunamija...

Bolesno svestan činjenice da mi se status Telekom-Dvojnika neće promeniti u narednih 35 godina – osetio sam čak i neku vrstu prkosnog ponosa zbog činjenice da su me mimoišli svi analogni, digitalni, kompjuterizovani, satelitski ili božanski sistemi komunikacije; za razliku od svakojakih korisnika kablovskog interneta, wirelessa ili ADSL sistema koji desetine email poruka bezosećajno primaju za isto toliko sekundi, dvojnik zna i ume da ceni svaki email koji mu se posle duge i teške borbe pojavi za osam ili devet sati. Ako, daleko bilo, treba skinuti neku malu sličicu, posebne se vojne pripreme obavljaju za vikend: svega tri dana za 55kb nikako nije puno, naprotiv! Dvojnik, primetio sam, ume da ceni samu činjenicu da mu telefon uopšte radi: on ne postavlja pitanje da li mu je veza dobra ili loša, jer zna da je uvek loša; on se ne sekira zbog šumova u slušalici, jer su šumovi prirodni; on ne brine zbog brzine interneta jer, kad bolje razmisli, nikad ne valja žuriti, ko rano žuri dve linije grabi; konačno, dvojnik se ne uzbuđuje ako mu je blizanac-dvojnik uzeo vezu: neće dugo, teši se, ima komšija pravo da razgovara i odleti na internet, ljudi smo, dogovorićemo se, ako se ne dogovorimo uvek mu možemo pozvoniti na vrata sa sekirom u ruci i pristojno ga podsetiti da je to naš zajednički telefon u vlasništvu srpskog Telekoma, neka živi Telekom!

Rasterećen brige da se opterećujem brzinama većim od 7k/sec, sasvim sam se opustio, uveren da me Telekom Srbije nije i nikad neće zaboraviti. Ali, kad sam čuo da je moj telefonski gazda Telekom Srbije za tričavih 645 miliona evra kupio mobilnu telefoniju izvesne Republike Srpske – iz nacionalnih, nikako ekonomskih razloga – palo mi je na pamet da sam već pobedio na Ginisovom konkursu i da ću večno, forever, zauvek, do jaja, ostati dvojnik sa Zvezdare, jer sad Telekom Srbije ima druga posla: da brine o Srbima preko Drine, da se drugima uvlači u fiksnu anusnu mrežu, da tamo obezbedi brzinu o kojoj jedino mogu da sanjam, da se posveti telefonskoj obnovi srpskog digitalnog bića, jer ko jebe Zvezdaru kad je srpski Doboj u pitanju!

Tako nam i treba kad smo dvojnici!