Kakve veze imaju baštovanstvo i ratni zločini? Ne znam, možda mi se učinilo da nekakva tajna veza ipak postoji kad sam u „Glasu", ovih dana, pročitao izjavu dr Borisava Jovića, nekadašnjeg predsednika (poluzaklanog) Predsedništva rahmetli SFRJ; odgovarajući na nadahnuto novinarsko pitanje („kako provodite penzionerske dane"), naš nekadašnji predsednik objasnio je da se u svom rodnom selu (Nikšić se zove, blizu Kragujevca) bavi „baštovanstvom, voćarstvom i vinogradarstvom". Dodao je još: da se rekreira i da šeta u prirodi.

Zbog čega me je ta idilična slika (Borisav šeta Šumadijom; srpska zemlja i srpsko nebo ispod i iznad njega) podsetila na tragičnu sudbinu čoveka koji se zvao Mladen Vuksanović - mentalna je zagonetka u čijim su smrtonosnim nitima, imam čudan feeling, Borisav i Mladen, ne poznajući jedan drugog, delili zajednički prostor i vreme, Borisav - kao patriota i Mladen kao izdajnik.

Da utvrdimo činjenice: Mladen Vuksanović, nekadašnji novinar Televizije Sarajevo, po ocu Srbin, po majci Hrvat, rođen na Palama gde je još sedamdesetih godina sagradio kuću (četnički: ognjište), morao je da napusti Pale 15. jula 1992, nekoliko meseci nakon početka rata u Bosni. Kao izbeglica, noćni čuvar, umro je u Istri pre nekoliko godina. Od petog aprila do već pomenutog petnaestog jula 1992, Vuksanović je - boraveći u fašističkom okruženju nacionalističke srpske falange - vodio svoj dnevnik (knjiga „Pale" objavljena je 1996. u Zagrebu; izdavač „Duriex"); autor objašnjava: „Dnevnik je pisan u stalnom grču i strahu da ga ne pronađu prilikom pretresa kuće i, sakriven u prtljagu dok sam na putu od Pala do mađarske granice prošao osam kontrola, prenesen do Rijeke".

11. april: „Naveče dolazi poznanik, režiser Miodrag Tarana, sa srpske RTV koja treba da proradi na Palama. Dugi razgovor s njim ruši i ono malo nade u spokoj. Ne pijem ništa, on pije konjak. Sa svakom čašicom u ruci u njemu raste gnjev protiv mene i ‘Turaka' koje treba istrijebiti. Vadi pištolj iz opasača i prijeti mi što neću da radim za njih (...) Miodrag mi sve agresivnije prigovara da nisam pravi pripadnik ‘njihovog naroda', da ne činim ništa za njega, da sam izdajica (...) Miodrag ponavlja da je ‘pravi četnik', da na Jahorini na hiljade ‘srpskih gardista' ali i arkanovaca, samo čekaju znak na koji će da se sruče na Sarajevo. Cijelo vrijeme mi sadistički objašnjava kako ubiti čovjeka predstavlja seksualno uzbuđenje."

15. april: „TV Dnevnik postaje najgledaniji horor-film. To jeste njegova moć i magija. Sve zlo proteklog dana na cijelom prostoru Republike koncentriše se i zgušnjava u 60 minuta i pola kvadratnog metra ekrana. To kod ljudi izaziva efekt eksplozije u zatvorenom prostoru. Mislim da će mnogo više, pogotovo starih ljudi, umrijeti od televizije nego što će ih poginuti od metka..."

20. april: „Do prije par dana Palama je išao automobil s jakim zvučnicima, puštajući srpske narodne pjesme, posebno one uz pratnju gusala. Taj isti auto sada prolazi ulicama i poziva Paljane da daju krv za ranjene ‘heroje s Trebevića'. Ima li i krv nacionalnost?"

19. maj: „Lideri Srba predlažu da se Sarajevo 24 sata proglasi otvorenim gradom, da ljudi s najnužnijim stvarima pobjegnu iz njega. To i jeste njihov cilj: isprazniti grad, razoriti ga do temelja, nemilosrdno pobiti sve branioce, i onda te ruševine naseliti svojim ljudima, dati im u zadatak da ga u narednih 20 godina obnove. Sve to onda slaviti kao veliku nacionalnu pobedu."

24. maj: „Supruga gleda na ekranu Srpske televizije novog komandanta, generala Mladića, kojeg su postavili umesto generala Kukanjca. U Hrvatskoj su ga zvali ‘krvnik iz Knina'. Stoji na brdu više Sarajeva, zadrigao od dobre hrane i kaže: ‘Mogu ga sravniti sa zemljom'. Supruga, užasnuta, kaže da je Kukanjac u odnosu na njega malo dijete."

11. jun: „Jutros je na kapiji paljanske pilane osvanuo natpis: ‘Zabranjen ulaz svim NESRBIMA'. Još jedan korak prema čistom fašizmu..."

13. jun: „Psihijatar (Karadžić) i njegovi vampiri nastavljaju i vode kolo smrti. Pripada im ‘čast' da su u historiji čovečanstva stvorili najveći konclogor - Sarajevo. Uvjeren sam da će ljudi Sarajeva izdržati sve njihove pokuse. Ako ikada dođe do suđenja ovim ratnim zločincima, bit ću svjedok sa Pala, ovog ‘srca tame'..."

(...)

Knjiga „Pale", razume se, nije objavljena u Srbiji; nema nade da će uskoro biti objavljena, jer u zemlji u kojoj je njen novi predsednik (Voja/Sloba) lični prijatelj Psihijatra S Pala - ratni zločini se ne priznaju. Ostaju baštovansko-novinarski zapisi o Borisavu Joviću koji je - gle! - baš te 1992. bio u punoj političkoj formi i, sasvim svejedno je li Borisav na tajnoj listi Haškog tribunala ili nije, verovatno da nije, kako može Baštovan da bude Zločinac, ali sudbina i reči Mladena Vuksanovića pratiće ga negde u budućim, kosmičkim životima, znam, sigurno.

Đaci u našim školama neće kao obaveznu lektiru čitati Vuksanovićevu knjigu; niko se još nije setio da na srpski prevede knjigu Peter Maassa „Ljubi bližnjeg svog", najstrašnije svedočanstvo o ratovima u kojima Srbija - pogodili ste - nije učestvovala. Možda će đaci - ko zna - čitati Jovićeve šumadijske memoare; možda će i Voja/Sloba napisati svoje DSS-uspomene s erotskom konotacijom; sigurno ćemo forever čitati Dobricu The Fathera Ćosića i njegove nepismene rečenice; kandiduje se i Antonije Isaković, svi su u igri, baš kao pre devet godina kad su izjavljivali (svi zajedno i svi pojedinačno) da je Pale - centar Planete i suština srpskog Bića.

Danas, kad Hag kuca na naša vrata - baštovanstvo izgleda kao sigurna, promućurna profesija. Pitajte dr Jovića. On nije zločinac.

(31. januar 2001)

Preneto:

E- novine