A, sada svi se pitaju zašto je to bitno za jednu tako malu državu kao što je Srbija i u svetskim razmerama malog emitera gasova sa efektom staklene bašte. Bitno je jer je to jedna od retkih prilika gde možemo steći prednosti na osnovu svoje nerazvijenosti. Jer, za one koji tvrde suprotno, Konvencija UN o klimatskim promenama i prateći Kjoto Protokol uzeli su u obzir razlike u stepenu privrednog razvoja različitih zemalja i u skladu sa time odredili pojedinačne odgovornosti za posledice klimatskih promena.

Međunarodni obavezujući sporazumi o klimatskim promenama zasnivaju se na dva osnovna principa:

• princip predostrožnosti, koji kaže da se moraju predvideti aktivnosti za sprečavanje nastanka velikih i nepovratnih posledica na životnu sredinu, iako ne postoje (još) precizne naučne potvrde,
• princip zajedničke, ali različite odgovornosti, koji uzima u obzir različiti stepen uticaja na životnu sredinu pojedinih zemalja.

Na osnovu ovih, kao i mnogih drugih principa, od početka 1990-ih zasnivaju se međunarodni sporazumi, kao i regionalni i nacionalni propisi. Dakle, negiranje međunarodno prihvaćenih normi i vrednosti, drži nas na istom nivou u međunarodnim odnosima koji gajimo u kontinuitetu već 20-ak godina.

Za zemlje u razvoju nisu propisane obaveze smanjenja emisije gasova sa efektom staklene bašte, ali su razvijeni mehanizmi finansiranja takvih projekata koji treba da pomognu u modernizaciji tehnologija i unapređenju kvaliteta životne sredine. Razvijene zemlje tako ulažu u projekte Mehanizma čistog razvoja u zemljama u razvoju.

Razvijene zemlje ulažu u tehnologije zemalja u razvoju, najčešće u energetskom sektoru, grejanju i transportu i time ispunjavaju obavezu svoje zemlje na teritorijama drugih država. Srbija bi na taj način imala koristi od modernizacije svoje zastarele tehnologije i sprečavanja zagađenja u svojoj sredini.

Sa druge strane, Republika Srbija preuzima obaveze u izradi kompletnih registara gasova sa efektom staklene bašte, definisanju institucionalnih i finansijskih potreba i definisanju i usvajanju mera za ublažavanje posledica klimatskih promena. Konvencija UN i Kjoto Protokol predviđaju i finansijsku pomoć za ispunjavanje ovih obaveza.

Srbija svojim neefikasnim radom na sprovođenju međunarodnih obaveza nije obezbedila preduslove za transfer tehnologija, znanja i investicija, što je i njena obaveza u skladu sa Okvirnom konvencijom UN o promeni klime i Kjoto Protokolom. Iako bi navedena saradnja u investicijama mogla da unapredi stanje životne sredine u Srbiji.

Dve godine nakon ratifikovanja Kjoto Protokola nije napravljen registar gasova, niti je pripremljen Prvi izveštaj za Sekretarijat UN. Što je preduslov bilo kakve saradnje i dobijanja podrške za projekte u Srbiji. Jer da bismo mogli da kažemo za koliko ćemo do 2020. godine da smanjimo npr. koncentraciju ugljen-dioksida, moramo da znamo kolika je ona sada. I da na tom osnovu baziramo procene potreba i mogućnosti.

Nastupajuća Konferencija u Kopenhagenu treba da donese odgovore na pitanja da li će velike svetske privrede kao što su Kina i Sjedinjene Američke Države prihvatiti obavezno smanjenje gasova sa efektom staklene bašte i na koji način će se finansirati projekti u zemljama u razvoju. I da li će se EU, kao što se najavljuje, obavezati na smanjenje gasova za 30%.

Nijedno od ovih pitanja neće doneti odgovor od značaja za nas, ukoliko naša zemlja ne postigne mnogo više od ovoga što je postigla do sada.