Kampanja protiv izmena Zakona o informisanju koja traje od kada ga je vlada ,,prošvercovala” u skupštinu, veoma liči na kampanje satanizacije premijera Đinđića pred 12. mart ili nekih mera proizašlih u vanrednom stanju kako bi se sprečilo otkrivanje političke pozadine zavere i ubistva Đinđića.

Ova sličnost nije slučajna kada se ima u vidu da su kolovođe ove kampanje isti oni koji su se tada isticali, dakle Koštuničini, Miloševićevi i Šešeljevi medijski komesari, kao i političari koji su zloupotrebljavali i dalje zloupotrebljavaju medije. Ali pored njih deo javnosti, iako svestan da se medijska sfera mora urediti, bio je s pravom zabrinut zbog mogućih zloupotreba ovog zakona i represivnih odredaba u inicijalnom predlogu zakona i nezadovoljan ,,mufljuskim” načinom na koji je zakon dospeo u proceduru. Sada je nesporno da je postojao i širi kontekst ove priče od samog zakona. To je pokušaj rušenja Cvetkovićeve, odnosno Tadićeve vlade.

I da se odmah razumemo. Predlog zakona je bio loš, a vlada treba da padne. Ali kada?

Tu dolazimo da nečeg što se zove javni interes. Ko danas hoće da sruši Tadićevu vladu? Pa upravo oni koji su izgubili vlast maja prošle godine, okončavši svoj drugi mandat rušenjem Beograda. Tada smo dobili ovu nesposobnu i posvađanu vladu, ali kojoj uprkos svemu, Evropa priznaje dobronamernu proevropsku orijentaciju. Jer i šta joj drugo preostaje kada su evropske snage u Srbiji još uvek slabe, a njihova alternativa, u ovom trenutku, antievropski nasilnici i palikuće koji su došli na vlast posle 12. marta. I srećom dva mandata potrošili za ,,samo” četiri godine. Godinu dana kasnije, zbog neodgovornosti i opsednutosti ličnim razlozima i partijskim interesima pre svega G17 plus i SPS-a, došli smo na korak od pada vlade i vanrednih izbora.

I naizgled do dileme. Da li je u javnom interesu pomoći Šešelju, Nikoliću i Koštunici da sada sruše ovu vladu i na vanrednim izborima dođu u situaciju da formiraju novu, koja će po drugi put, zaustaviti evropske integracije naše zemlje. Ili je u javnom interesu pomoći ovoj vladi da opstane do vizne liberalizacije, odmrzavanja SSP-a i prihvatanja kandidature za članstvo u EU. I tako ojačati evropske snage. Da se onda, na vanrednim izborima kada evropska orijentacija Srbije bude nepovratna, takmičimo u tome ko će brže i efikasnije obaviti zaostale evropske poslove. Jer samo tako je moguće posle tih izbora dobiti efikasnu proevropsku vladu koja će nadoknaditi četiri izgubljene godine. Dakle, bolju od ove.

Za mene nema dileme šta je ovde bio javni interes. Nekom drugom je pomoć Šešelju, Nikoliću i Koštunici da danas dođu u priliku da se vrate na vlast – takođe javni interes. Otuda i toliko njihove ljutnje i besa što su u vladi, u poslednjem trenutku, našli malo razuma da pomognu i sami sebi. Bez tog razuma da prihvate ono što su primedbe stručne javnosti i OEBS-a, ni LDP im ne bi mogao pomoći. Tako dođosmo i do izmena ovog zakona koji je juče usvojen i koji je bio samo povod za rušenje vlade. To nije više onaj zakon koji je Dinkić predložio, jer je većina spornih odredaba promenjena.

Ukinut je depozit za osnivanje glasila, kazne su smanjene i uvedena je razlika između onih koji prvi put prekrše zakon i onih koji to rade u kontinuitetu. Zahvaljujući LDP-u ukinuta je mogućnost gašenja medija zbog blokade, iako su u blokadi mediji protiv kojih LDP ima preko sto tužbi. Omogućen je prenos vlasništva nad medijima uz prenos obaveza koji taj medij ima.

Mesec dana koji su ,,kupljeni” odlaganjem glasanja, LDP je iskoristio za ono što je vlada propustila da uradi. Da konsultuje medijska udruženja i stručnu javnost kako bi se zakon popravio. Koji je zakon imao toliku javnu raspravu? Možda Ustav? Takođe dogovorili smo se o usvajanju medijske strategije kao i o izmenama Zakona o oglašavanju, o radio-difuziji i donošenju zakona protiv monopola u medijima tokom jesenjeg zasedanja skupštine. Ali ovog puta sav taj posao će se raditi u saradnji sa stručnom javnošću i medijskim organizacijama. Ako je i od opozicione partije sa samo 12 poslanika – dosta je.

A onima kojima su Vučić, Tijanić i Ljilja Smajlović «etaloni slobodnog novinarstva» i veći autoriteti od OEBS-a može pomoći samo – vreme. A možda i Zakon o lustraciji čiju primenu, zanimljivo niko od novinara i drugih partija ne traži. Naravno, osim LDP-a.