Ako je tako, a jeste, šta je onda sporno da Narodna skupština pođe od sudski utvrđenog stanja u presudi MSP donetoj u sporu BiH protiv Srbije i Crne Gore od 26. februara 2007. kojim je masakr u Srebrenici proglašen teritorijalno ograničenim genocidom? Zašto bi bilo neprihvatljivo da se jezik, termini i interpretacije rezolucije koji opisuju događaje u Srebrenici zasnivaju i tumače u skladu s odlukom MSP i Rezolucijom Evropskog parlamenta, kao aktima koji izražavaju autoritet suda UN i zajednice ogromne većine evropskih država i 500 miliona građana Evrope.

Zašto bi nekome smetalo što bi se Srbija ovom rezolucijom pridružila najširem krugu država koje osuđuju najteže povrede humanitarnog prava kao neprihvatljive u modernom i civilizovanom svetu? Zar nije normalno i ljudski da Narodna skupština, baš kao i Evropski parlament, oda poštovanje svim žrtvama nasilja tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije i izrazi saučešće i solidarnost sa porodicama žrtava? Kao i da uputi iskreno izvinjenje i najdublje saučešće svim žrtvama i porodicama žrtava stradalih u Srebrenici i svim građanima BiH koji su žrtve zločina.

Ima li koga kome bi zasmetalo da Narodna skupština poruči kako se kroz jasnu osudu masakra u Srebrenici, koji je osudila i Vlada Republike Srpske usvajanjem izveštaja Komisije za istraživanje događaja u Srebrenici i oko nje od 10. do 19. jula 1995. godine, jačaju uslovi za ravnopravan i funkcionalan život svih naroda i entiteta u BiH, uz poštovanje položaja i prava Republike Srpske?

Zašto da ne istaknemo važnost pomirenja kao dela integracionog procesa u Evropi; da jasno kažemo koliko je važna uloga etničkih i verskih zajednica, medija i obrazovnog sistema u tom procesu, kako bi građani svih etničkih i verskih pripadnosti mogli da prevaziđu omraze prošlosti i počnu mirnu i iskrenu koegzistenciju u interesu održanja mira, stabilnosti i ekonomskog razvoja?

Valjda je svima jasno da prihvatanje odluke MSP i Rezolucije Evropskog parlamenta nije samo obaveza po sudskoj odluci. Kako neko može da pomisli da je moguća izgradnja demokratskog, otvorenog i pravednog društva u Srbiji bez suočavanja sa zločinima iz prošlosti, uključujući naročito masakr izvršen na području zaštićene zone Srebrenica? Kome nije jasno da cilj unutrašnje i spoljne politike Srbije treba da bude jačanje stabilnosti i saradnje u regionu, uključivanje Srbije u EU u kojoj mora biti mesta za sve države nastale na teritoriji bivše Jugoslavije?

Zar nije sramota i moralno dno svako veličanje, opravdavanje ili relativizacija svih povreda međunarodnog prava? Zar to ne predstavlja zločin koji ugrožava ustavni poredak, sadašnjost i budućnost Srbije, dok zaboravljanje zločina i rehabilitacija ideja koje opravdavaju zločin i njegove izvršioce, predstavljaju nove zločine koji u Srbiji ne treba da budu dopušteni već kažnjivi?

Ko se boji jasnog stava da je Srbija spremna da, u skladu sa svojim ustavnim poretkom, krivičnim zakonodavstvom i potvrđenim međunarodnim ugovorima, efikasno goni i kazni svako izazivanje nacionalne, rasne, verske mržnje i propagandu rata?

Zašto Srbija ne bi bila „lider u regionu“ tako što će podsticati politički i javni dijalog u zemlji i okruženju u kojem neće biti moguće opravdavanje zločina i održavanje ili uspostavljanje društvenih uslova za slično ponašanje u budućnosti?

Zar nije odgovorno prema generacijama koje dolaze da Srbija kroz svoj obrazovni sistem insistira na jasnoj osudi zločina koji su počinjeni u prošlosti, a da se čitav sistem obrazovanja zasniva na potrebi da se mladi vaspitavaju u skladu s opšteprihvaćenim civilizacijskim vrednostima i gnušanjem prema svakom zločinu?

Upravo ta odgovornost prema generacijama koje dolaze, a koje nisu bile ni rođene 1995. godine, najveća je obaveza sadašnje generacije – nas savremenika Srebrenice. Da taj teret ne ostavimo njima, nego da ga hrabro preuzmemo mi.

Ko može biti protiv toga? Samo kukavice. To su oni koji se plaše da će, za njihovog života, biti razotkrivena njihova uloga u kreiranju politike zločina. Jer u Hagu, u MKTJ-u sudilo se, sudi se i sudiće se izvršiocima politike zločina, dok su njeni tvorci tu, oko nas, još uvek uticajni. I taj uticaj koriste samo da zaustave ovaj neminovni proces posle koga će svakom građaninu biti jasno koliko su im ruke krvave. Glavnom među njima, po drugi put. U mladosti – za Jugoslaviju, u starosti – protiv nje. Oba puta nekažnjeno, ali oba puta za ideologiju od koje je zločin neodvojiv. Da citiram jednog od njih: „Bratstvo skovano u krvi – ne raskida se nikad.“

No uspeli su, 12. marta 2003, istoriju samo da uspore. Ne i da je promene. Niti će.

Povodom teksta „Samoubistvo s predumišljajem“, „Politika“, 2. februara

Tekst objavljen u "Politici" 4. februara 2010.