Zbog toga moramo da u raspravi povedemo računa o činjenici, da se mi praktično nalazimo godinu dana iza izbora koji su održani 2008. godine, u situaciji u kojoj postaje jasno da praktično ništa od onog što je bila karakteristika prethodnih izbora, ispoljena kroz veliku podršku građana, modernizaciji društva, povratku Srbije u svet, promene društvenih odnosa, definisanju novog sistema vrednosti, nije učinjeno.

Za stranku poput naše nije svejedno da li je izostanak rezultata posledica nesposobnosti vlasti, ili objektivnih okolnosti u kojima tako nešto nije moguće uraditi. Za Liberalno-demokratsku partiju, mora biti prioritet, praktično ispunjavanje onih životnih interesa i afirmacija, nekog javnog interesa koji su tada građani na izborima demonstrirali. Ako govorimo o Srbiji u aprilu 2009. godine, onda ćemo videti da ona neodoljivo liči na Srbiju u kojoj smo živeli u poslednjoj fazi Miloševićevog režima. Odsustvo spremnosti države da se menja, tumaranje od danas do sutra, traganje za obrazloženjima koja su objektivno prihvatljiva ili ne, ali sama po sebi ne mogu biti opravdanje za izostanak rezultata i društvo koje je sve dalje od mogućnosti uticaja na svakodnevni život. I koliko god bila surova definicija današnje Srbije ona je jedino ispravna. U meri u kojoj su danas ugroženi institucije ove zemlje, mi vidimo sličnost sa institucijama koje smo poželeli da menjamo oktobra 2000. godine.

U meri u kojoj je i danas velika distanca između društva i onih koji vode ovo društvo, mi vidimo sličnost sa Srbijom 2000. godine, koju smo poželeli da menjamo. Najmanje su bitne personalne karakteristike, ali za Liberalno-demokratsku partiju takav rezultat ne može biti prihvatljiv i mi moramo pronaći odgovor na okolnosti koje danas neodoljivo podsećaju na situaciju u kojoj smo se nalazili u prošlosti, pri čemu ne možemo zanemariti činjenicu da mi više nemamo one potencijale koje smo imali tada za reševanje krize. I to što je ravnoteža između objektivne odgovornosti i pritiska na koji država ne može da odgovori, drugačija nego što je bila 2000. godine, kada smo krivicu za stanje u društvu mogliu apsolutnoj meri da stavimo na vlast. Mi ne možemo zaobići sve one negativne karakterisatike države u kojoj danas delujemo i države koja je potpuno svojim intertesima podredila interese građana u zemlji. Ako smo pre godinu dana definisali put kojim zemlja mora ići, tako što smo prihvatili da poštujemo pravac koji su na izborima svojim glasovima utvrdili građani, onda danas ne možemo bežati od činjenice da smo danas jako daleko od tog puta, da je taj put u međuvremenu postao stranputica i da se sve više krećemo u krug, pri čemu je svaki krug uži. I nas u ovom trenutku zabrinjava činjenica da nismo daleko od trenutka u kom će Srbija potuno stati. Ne zbog toga što je pritisnuta samo problemima, nego i zbog toga što nema jasne političke vizije, zbog toga što nema hrabrosti da se društvu saopšti istina o stanju u zemlji i zbog toga što nema spremnosti da se odgovornost za zemlju podeli sa onima koji u ovoj zemlji žive.

To ovu sednicu GO Liberalno-demokratske partije čini specifičnom. Mi smo nakon majskih izbora započeli transformaciju stranke. Bili smo uvereni da se zemlja ne može vratiti u fazu u kojoj je bila do tog trenutka. Smatrali smo da će naredni izbori biti izbori na kojima će građani tragati za vladom i strankama koje će biti još efikasnije u putu koji nikad više neće biti sporan. To je put sigurne evropske integracije zemlje, ne zbog toga što je ta evropska integracija zemlje cilj, već sredstvo promene svega onog što je u samoj Srbiji loše. Godinu dana nakon toga, mi ne možemo da ćutimo o toj poražavajućoj istini, koja tih godinu dana opisuje na svaki način, sem na onaj na koji je morao biti opisan, a to je put otvorenih, poštenih i konkretnih reformi. Zbog toga moramo ponuditi odgovor na jednu takvu situaciju, a odgovore u ovom trenutku daju svi, i oni koji su na vlasti i oni u opoziciji, a nema rezultata. Ako želi da njen odgovor bude praćen konkretnim rezultatima, onda taj odgovor mora biti drugačiji od onog odgovora koji čujemo u ovom trenutku, bez obzira da li o problemima u Srbiji govore predsednik ili premijer ove zemlje, ili lideri opozicionih stranaka. Ono što je zajedničko i za jedne i za druge jeste izbegavanje suštine problema, dodvoravanje parcijalnim interesima i pronalaženje odgovornosti i krivca na svakom drugom mestu, sem na onom na kom se nalazi.

Zato je sada prva tema za Liberalno-demokratsku partiju ne odnos prema vlastima u zemlji ili prema drugim strankama, nego odnos prema problemima koji više ne smeju biti zapostavljeni i koji moraju efikasno da se rešavaju, bez obzira na cenu, koja rešavanje tih problema prati. Iz tog odnosa prema problemima, proizilazi i naš odnos prema svim drugim strankama u zemlji, prema vladajućoj koaliciji, prema Demokratskoj stranci, prema predsedniku, prema EU i NATO-u, prema NIS-u, prema Rusiji, prema Nesvrstanima. Iz jednog takvog stava proizilaze svi naši drugi stavovi i zato treba početi analizu svih i svega onoga, što po našem mišljenju jeste uzrok posrtanja društva, koje nema nikakvih dodirnih tačaka sa problemima koji prate sve zajednice oko nas. Bez obzira da li govorimo o problemima država u regionu, da li govorimo o problemima zemalja koje su ušle u poslednjih nekoliko godina u Evropsku Uniju, ili zemalja koje su osnovale tu EU, pre pedesetak godina. Mislim da je sve ono što je pratilo naš rad između dve sednice GO, zapravo bilo motivisano tom željom da se efikasno odgovori na probleme i da se ne zanemari istina, da probleme u ovoj zemlji ne može da reši pojedinac, jedna stranka, nijedna samostalna institucija, već da probleme možemo rešiti u dogovoru jednih sa drugima, oko poslova u zemlji koje moramo da uradimo.

To što nije bilo spremnosti na dogovor u okvirima jedne trome, neefikasne, vrlo neodgovorne vladajuće koalicije, ili zbog toga što nismo mogli da pronađemo partnere u opoziciji, ničim nije dezavuisao naš stav da se moramo dogovoriti sa ljudima koji žive u ovoj zemlji oko budućnosti ove zemlje. Dogovor za budućnost je bio ne samo poziv drugima da zajedno sa nama učestvuju u definisanju plana koji će ovu zemlju urediti, već je dogovor za budućnost jedan od ciljeva LDP-a, koji mora biti ostvaren, sa onima sa kojima možemo da se dogovorimo. Danas su to građani, a ne ljudi koji vode institucije u zemlji, ili druge parlamentarne stranke. Da li tu mogućnost treba isključiti? Ne treba je isključiti. Pre ili kasnije će i oni shvatiti ono o čemu mi danas govorimo, s’tim što to ničim ne relaksira našu poziciju, jer problemi koji se uvećavaju iz dana u dan, nas primoravaju da delujemo bez takve vrste podrške. Ono što moramo na ovom GO odlučiti, između ostalog prati i Vladin program ekonomskih mera. Vi znate da je vlada Mirka Cvetkovića, jedina vlada na planeti koja o svojim ekonomskim merama građane upoznaje na konferencijama za novinare, na kojima novinari nemaju prava da postavljaju pitanja.

To je jedina evropska vlada, koja ekonomske mere usvaja izolovano, bez koordinacije sa ključnim faktorima, bez kojih te mere ne mogu biti rešene. To je vlada koja je poslednja shvatila da je neophodan dogovor sa MMF-om, a taj dogovor je shvatila kao priliku za novog krivca, za ono što se u zemlji mora uraditi, pa se sada stiče utisak da se zamrzavaju plate, da ljudi ostaju bez posla zbog MMF-a, da neće rasti penzije, da nećemo moći da realizujemo projekte zbog svakog drugog, a ne nas samih. Ono što ću tražiti od vas jeste jedna spremnost da se preuzme odgovornost za stanje u zemlji. Kada se ne krijete iza drugih, kada ne govorite o drugima na način da izbegavate svoju odgovornost, onda dolazite na brisan prostor na kojem je LDP napravljen i na kom smo se mi oduvek nalazili. Bez obzira da li govorimo o ekonomskim problemima Vlade, da li govorimo o Statutu Vojvodine, da li govorimo o poremećenim odnosima u regionu, da li govorimo o bežanju od NATO-a, ili o putu ka EU u koju nikad nećemo stići ako se budemo ovako ponašali. Ako LDP treba da zauzme svoju prirodnu poziciju u društvu nakon godinu dana pružanja nesebične podrške, svakom projektu vladajuće koalicije u kojoj smo prepoznavali, makar minimalnu moogućnost zadovoljenja onih interesa zbog kojih su građani izašli na izbore i glasali za evropsku Srbiju. Koliko još vremena treba da prođe pre nego što mi sebi postavimo pitanje kakav je rezultat jednogodišnje politike vlade Mirka Cvetkovića.

Koliko smo se pomerili od tog 11. maja 2008. godine, i ako smo se pomerili, da li smo otišli napred ili smo otišli nekoliko koraka nazad. I koliko još može društvo da trpi i čeka neki rezultat u ovom trapavom nastojanju. Kada se sastanemo sledeći put u junu mesecu tada će biti kasno da povedemo raspravu o temama o kojim moramo da razgovaramo sada i načinu na koji to moramo da uradimo. Zbog toga predlažem da GO LDP-a ovlasti poslaničku grupu LDP-a u Skupštini Srbije, za jedan drugačiji način nastupa nego što je to bio do sada. Mi nismo podneli ni jedan amandman tokom rasprave o budžetu za ovu godinu. Vrlo smo jasno rekli Vladi da je taj budžet nerealan, da je pretpostavka da će bruto-društveni proizvod porasti za 3.5% pogrešna, da se ne može živeti sa glavom u pesku, da ne mogu svi u ovoj zemlji da žive kao ministri u ovoj Vladi, i da je očigledno postala nepodnošljiva tog decembra meseca. Umesto toga mi smo dobili budžet koji bi se mogao opisati sa tom jednostavnom floskulom – „Uzmi ili ostavi“. Evo sada tri meseca posle usvajanja budžeta vidite u kakvoj smo situaciji. Sada su optimisti kada kažu da će biti pozitivna nula rast, dok svi drugi govore o minusu od 2-6%. Sada se režu milijarde evra iz budžeta, a mi ne znamo karakter tog novca, i strukturu te štednje.

Proglasili smo neutralnost u evro-atlantskim integracijama, ali smu i dalje zainteresovani za pare onih prema kojima ne želimo da idemo, i sve to zajedno dovodi nas u poziciju u kojoj moramo da definišemo jednu novu politiku. Da mi damo karater ovom dogovoru za budućnost, pošto to oni sa kojima smo želeli da se dogovorimo nisu bili u stanju da urade. Zato mislim da tokom rasprave o Vladinom paketu ekonomskih mera, mi moramo govoriti o suštini. Ne može se promeniti Srbija tako što će se promeniti njen budžet, i stezati kaiš, a zanemariti politika, ćutati o politici i ignorisati obaveze svakoga ko vodi ovu zemlju, a to obaveze širenja perspektive za one koji žive u njoj. LDP tokom rasprave o paketu ekonomskih mera Vlade Srbije mora da insistira na proširenju tih ekonomskih mera i definisanju političkih poteza i prioriteta ove države, kojima bi bio vraćen smisao politici reformi ove zemlje, na onaj način na koji bi to moralo biti urađeno da bi Srbija postla to za šta su građani glasali 11. maja 2008. godine. I istovremeno taj paket ekonomskih mera mora biti proširen sa mera štednje na vrlo precizno definisane i utvrđene mere podrške našoj privredi. Samo takav celovit program zaslužuje podršku LDP-a.

Sve drugo bilo bi neodgovorno sa naše strane, ne zbog toga što nema smisla podržavati Vladu, nego zbog toga što nemamo prava da podržavamo Vladu koja greši i koja pritom odbija da prihvati dobronamerne sugestije i predloge. Ono o čemu govori LDP nema ničeg ekskluzivnog. Mi smatramo da je situacija u kojoj se nalazimo direktna posledica zapostavljanja reformi, nesposobnosti koja je postala opšte mesto svakog pojedinca u sistemu vlasti i države, i da je situacija u kojoj se nalazi zemlja, zapravo, logičan epilog 12. marta 2003. godine, kada je ubistvom predsenika Vlade dr Zorana Đinđića, praktično Srbija zaustavljena u suštinskoj transformaciji. I zbog toga danas postaje jasno koliko smo bili u pravu kada smo rekli da je preduslov promena vraćanje na one vrednosti koje simbolizuje Zoran Đinđić. Pravo na te vrednosti pripada svakome u ovaj zemlji ko je spreman da ih poštuje. Da podršci Vladinom paketu ekonomskih mera u koliko Vlada u toj raspravi, progovori otvoreno o evropskoj agendi i ponudi efikasan plan za ubrzanje evropskih integracija i deblokadu procesa približavanja Srbije NATO-u, jer mi ne smemo biti izolovano i pusto ostrvo na mapi Evrope.

Da, Vlada može računati na našu podršku u koliko pokaže spremnost da sebe učini efikasnijom, a to se ne postiže tako što se teret krize prebacuje na budžetske korisnike. Da, vladi Mirka Cvetkovića ukoliko prva rečenica bude iz našeg dogovora za budućnost, ukoliko kaže da cilj njegovih mera efikasna Srbija. A efikasna Srbija je Srbija koja ima Vladu sa 12 ministarstava, a ne koaliciona Vlada koja ima onoliko ministarstava koliko ima apetita stranaka. Može da računa na našu podršku ukoliko otvoreno progovori o lošoj politici Srbije u regionu, jer mi smo proširili granice sukoba u odnosu na one granice 2000. godine. Mi smo danas u nesporazimu sa svim susedima: sa Crnom gorom i Makedonijom sa kojima smo prekinuli diplomatske odnose, sa Hrvatskom, a to su jedini prostori na kojima naša ekonomija može da računa na suficit. Zatvorili smo tržište ka Kosovu, ne može se voditi ekonomska politika, ako se nešto tako ignoriše. Ako smo mi odlučili da nestanemo, ne možemo voditi druge sa nama. To što smo sami, znači da mi nismo u pravu. Ajde da su svi drugi pogrešili, i nikad u istoriji, Srbija nije bila tako usamljena kao što je danas, i nikad više tako nešto nije bilo ignorisano. Ako govorimo o ekonomiji, onda ne možemo zanemariti ono što nas svakog dana pritiska.

Stvoren je utisak u zemlji da će smenjenjem poslaničkih dnevnica i oskudnijim jelovnikom u restoranu skupštine, svi problemi u zemlji biti rešeni. Da će požljivom brigom o računu za telefon, Vlada Srbije odgovoriti na probleme. A istovremeno nam se ekonomija razara kroz propuštene šanse, kroz nepovučene poteze. Istovremeno je u zemlji zaustavljena privatizacija, ne postoji partnerstvo sa onima koji rade, u zemlji se Vlada građanima obraća sa Kopaonika u loše režiranim događajima, ali nema hrabrosti da se suoči sa onima koji treba nešto da stvaraju. Zato smo rekli da kriza ne može biti rešena tako što će pritiscima biti izložena srednja klasa. Suština je u razvoju srednje klase. Tajkuni nisu zainteresovani za promene, njima je jako dobro. A oni koji su ispod srednje klase, vide jedini smisao u vraćanju na staro, jer je tada bilo dobro. Moramo zaštititi mala i srednja preduzeća, unije preduzetnika koje ova Vlada ignoriše. Moramo biti sposobni da građanima kažemo da će porezi biti niži, da ćemo izvoz stimulisati tako što nećemo sužavati granice ove zemlje, i tako što nećemo naplatiti ono što ne zaslužujemo, a onda ostaviti druge da se snalaze kako znaju i umeju. Dve godine predlažemo dvovalutni sistem koji bi omogućio pre svega našoj ekonomiji znatno jeftinije poslovanje, stabilnost i sigurnost. Zemlje koje su u Evrozoni danas nemaju probleme koje imaju zemlje izvan nje.

Danas i Danska i Švedska pokušavaju da pređu sa krune na evro, a ovde kod nas je to jeres. Kada govorimo o ekonomski merama dobro znamo o kome govorimo i ko treba da plati cenu za te reforme. Tačno je da tu cenu plaća društvo, ali to mora biti urađeno sa smislom. Ako treba da se radi bez plate, onda hajde da vidimo kakva je budućnost jednog takvog odnosa, ako treba da se štedi, onda hajde da vidimo koliko se štedi, ili se danas štedi da bi se sutra još više štedelo, pa dok se ne zaustavi život u Srbiji. Ako želimo da govorimo o porezima u Srbiji, o PDV-u, o porezu na dobit, o porezu na dohodak, o porezu koji je Vlada ukinula u decembru, o porezu na akcije, hartije od vrednosti, onda pre svega toga moramo govoriti o konceptu naše zemlje. I moramo reći da ovom društvu trebaju biti afirmisani rad, znanje i uspeh i da su to preduslovi promena. Sve to zajedno širi taj prostor u kome se nalazi Liberalno-demokratska partija. Ta stidljiva istraživanja govore da LDP većsada zauzima značajno mesto na političkoj sceni Srbije. Pred nama su izbori na Voždovcu, Zemunu i Kosjeriću. To je test za stranačku organizaciju. Ali ne možemo gurati u drugi plan činjenicu da danas LDP u Beogradu zauzima treću poziciju, a da je na nivou Srbije između trećeg i četvrtog mesta. Danas bi izbori doveli u situaciju da se formira Vlada između DS i LDP.

Naredne nedelje ćemo biti u Briselu sa isključivo jednim zahtevom, za ubrzanje evropskih integracija. Ono što mi danas želimo da omogućimo građanima, je to da građani putuju i sa starim pasošima, jer je vrlo teško doći do novog. Mislim da ćemo dobiti podršku za tako nešto. Ne smemo zaobići ključne situacije koje smo prošli kao partija. Nakon poslednjeg GO ušli smo u raspravu o budžetu, a ono što je mnogo važnije, mi smo deblokirali parlament u situaciji kada vlast nije imala snage za to. Mi ne možemo biti opozicija građanima ove zemlje, i to je ono što LDP razlikuje od drugih stranaka. Ne možemo rušiti vladu Mirka Cvetkovića da bi se Srbija vratila na ruševine Vlade Vojislava Koštunice, a i ne možemo zbog tih ruševina ćutati o Vladi Mirka Cvetkovića koja će sutra proizvesti neke nove ruševine. I ta transformacija našeg odnosa prema Vladi proizilazi pre svega iz nespremnosti Vlade da uradi posao koji je morala da uradi. Nesuočavanje sa krizom dovelo nas je do toga da ne možemo da odgovorimo na krizu bez velikih gubitaka. U međuvremenu smo uspeli i Ruse da prevarimo, pa sada oni u Beograd dolaze u svojevrsne kaznene ekspedicije, i sve više liče na one koji su dolazili pre njih sa Zapada nezadovoljni karakterom vlasti u Srbiji. Zbog toga Ruse u pregovorima oko NIS-a predstavlja ministar za elementarne nepogode i vanredne situacije, a ne ministar finansija. I još jednom moram iskazati svoje protivljenje takvoj privatizaciji NIS-a i energetskog sektora, u kojima je ugrožena nezavisnost, a Srbija ponižena. I s druge strane moramo ponuditi alternativu, a alternativa je u povratku na staro, na put evropskih integracija. Uprkos svim predrasudama mi ne možemo praviti kompromis oko toga.

Prepreke koje su navodno nepremostive, a tu pre svega mislimo na saradnju sa Haškim tribunalom. To što Ratko Mladić nije uhapšen, ne znači da neko ne treba da snosi odgovornost, koja mora biti utvrđena pred onima koji su dužni da urade taj posao. Za ozbiljno vođenje zemlje nije dovoljno imati samo dobre namere, već mora postojati kvalitetan rezultat. Ako ne možemo da uhapsimo Ratka Mladića, zašto ne možemo da otvoreno govorimo o problemima sa kojima se zemlja suočava. Obeležavanjem desetogodišnjice bombardovanja, mi smo vraćeni u 1999. Cela ta atmosfera je potsetila na one dane kada su građani Srbije igrali na mostovima i zato kažemo da niko nema prava da vraća Srbiju u onaj period pre 5. oktobra. Traganjem za izgovorima je još gora politika od one koju smo jednom preživeli. I zato još jednom velika osuda načinu na koji je obeležena desetogodišnjica bombardovanja Srbije. Građani Srbije nisu upoznati sa istinom vezanom za to bombardovanje i Miloševićev režim. To je bio režim koji je toliko neodgovoran prema svojim građanima da ih je izložio ratu u kom su svi unapred bili osuđeni na gubitke, u ratu u kome je samo on video smisao u tome da se obračuna sa demokratskim snagama u ovoj zemlji, kako bi pojačao očajnu politiku i Srbiju udaljio od sveta. Juče je bila obeležena godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije, koji je takođe žrtva tog rata i atmosfere koja je tad stvorena. I ove zemlje su ljudi proterivani i bežali su, a o tome se danas malo govori, i zato svaki dan od bombardovanja mora biti dan u kojima ćemo se suočavati sa slikama žrtava. Vrlo lako se prešlo preko odgovornosti za politiku koja je u Srbiji vođena, zbog toga što se politike većine stranaka i danas poštapaju sa politikom koja je tada vođena, pa se danas u četrdesetoj godini uči ono što zna dete od sedam godina, da Srbija nije zemlja na mediteranu, a da Split nije grad u Srbiji, to ne možemo da dozvolimo.

Strategija odbrane ove zemlje je poražavajuća i u njoj vidimo namere koje su bila tako očugledne poslednjih meseci, to je distanciranje od koncepta na kojem počiva Evropa 21. veka. Građani ove zemlje nisu nikada upoznati sa karakterom NATO saveza, građanima nikada nije rečeno da je taj savez širi i jači i od same unije, za jednu Kanadu, Ameriku i Tursku. Nisu im objašnjene posledice neodgovorne politike koja će nas učiniti pustinjacima u ovom delu planete, ljudima koji plaćaju cenu, nespremnosti ljudi koji vode ovu zemlju da je suštinski promene. To što smo mi sami sebe proglasili neutralnim, ničim nikoga drugog ne obavezuje. Dok druge zemlje ne pristanu na našu neutralnost, ona će biti besmislena. Ta neutralnost gubi smisao pred željom da mi budemo lideri nesvrstanih, koji više ne postoje. Jedino postoje jednom u nekoliko godina kada se sastanu na svojim konferencijama. Umesto toga, potrebne su nam drugačije poruke. Želimo 100 dana za Evropu i to tražimo od vlade. To je ono što smo tražili u novembru mesecu, 100 dana Evropske agende u Srbiji, 100 dana efikasnog usvajanja zakona koji će biti primenjeni, a ne zakona koji će završiti u fioci, 100 dana razvijanja institucionalnog života zemlje. Moramo doći do tačke u kojoj će postati neprihvatljivo, ono sa čim se svakodnevno suočavamo, a to je kreiranje i inženjering političke scene u zemlji. Ni Slobodanu Miloševiću nismo dopuštali da menja zakone kojima se uređuje politički sistem, bez predhodnog dogovora sa opozicijom, a to je ono što se danas sprovodi u zemlji i to je ono što govori o budućoj nameri ljudi koji su na vlasti. Zakon o političkim strankama zapravo isključuje mogućnost političkog udruživanja u zemlji i hermetizuje naše društvo.

Zakon o lokalnim izborima je vraćanje Srbije u 1990. godinu. Setite se samo koji su lideri u Evropi razmišljali o izbornom zakonu kao načinu ostanka na vlasti. Ko je to radio osim Miloševića? Mi smo promenili zakon o lokalnim izborima pre godinu dana da bi podigli cenzus na lokalnim izborima i ta mera je bila uperena isključivo protiv LDP-a i zbog toga je 80 naših odbora ostalo izvan lokalnih parlamenata, za 0.1, 0.2, 0.3 %. To je mnogo manji problem LDP-a, nego problem ljudi koji su danas na vlasti u tim lokalnim skupštinama, jer su oni samo deinstitucionizovali našu politiku. Vraćanje na većinski izborni sistem je vraćanje u 1990. godinu Ne možete imati apsolutnu vlast u zemlji sa 25 ili 30% podrške. To je potpuno jasno, a to je očigledna namera. Priča o dvopartijskom sistemu na početku političkog života zemlje, zapravo govori o postojanju paralelnih odnosa, koji su mnogo drugačiji od onih koji su javni. Što se tiče DS, ona kao i LDP ima pravo izbora svog koalicionog partnera, ali je za LDP neprihvatljiv svaki koalicioni partner, koji nema sposobnost i spremnost, da makar kaže, kako je naša obaveza da vrati zemlju, na onaj kurs na kom se nalazila od 2001. do 2003. godine i da je tim kursom pokrenemo napred. Naši koalicioni partneri ne mogu biti Nikolić i Vučić. Ne samo zbog toga što su odgovorni za ono što se u zemlji dešavalo, nego zbog toga što nisu spremni da preuzmu odgovornost za tako nešto. Naš koalicioni partner ne može biti Koštunica, ne zbog toga što je u prošlosti uradio, već zbog toga što ima nameru da nastavi da radi. Naš koalicioni partner može biti DS, ali ona mora biti drugačija. Ne može biti onakva kakva je danas. Mora krenuti događajima u susret i mora imati sposobnost da govori i radi onako kako to čini LDP, ne zbog toga što bi mi njima da solimo pamet, nego zato što je život u Srbiji surov, da postoji samo ta jedna istina i oko toga se ne može praviti kompromis. Zemlja će se promeniti, samo ako se predhodno promenimo mi u njoj i to je LDP pokazao.

Mi smo se transformisali. Ta transformacija nas nije omekšala, ali mi više nismo onoliko ekstremi, koliko su nas drugi predstavljali pre godinu dana. Tada smo bili usamljeni u iznošenju stavova koji su bili vrlo jasni, jer su bili potpuno drugačiji od svega što je država govorili, a danas su te razlike manje. Ne zato što smo mi počeli drugačije da govorimo o Kosovu, o Hagu, o ekonomiji, nego zbog toga što ta država, pod pritiskom polako prihvata vrednosti na kojima insistiramo mi. Samo je pitanje vremena danas veoma važno. Zbog toga smo u Beogradu podržali koaliciju DS-SPS. Sa jasnom idejom u glavi je Srbija 2009. godine počela da razume Haški tribunal na način na kojim smo mi to razumeli 2001. Kada smo uhapsili Miloševića 90% je bilo za Evropu i 90% protiv Haga. Mi smo tada mogli da donesemo samo dve odluke, da delujemo, pa da rezultatima te politike menjamo Srbiju, ili da sačekamo da Srbija sama shvati posle 10 godina. Sada nemamo vremena da čekamo da Srbija samo shvati koliko smo u pravu kada govorimo ovo što radimo, već svaki promil šanse moramo iskoristiti. Zato je DS dobila podršku u Beogradu. Nisu dobili podršku da bi bagerima rušoli Romima kuće, sa kojima pre toga ne žele da razgovaraju. To je jedna bahata politika, bez obzira na sve ono što prati taj problem. O tome LDP u Beogradu treba da vodi računa. Mi smo spremni da pomognemo u rešavanju svake sporne situacije, ali ne želimo da budemo saučesnici u neodgoovornoj politici.

To što se desilo je bilo vrlo neodgovorno. Problemi koji su paralelno prisutni prate i sam rad LDP-a. Naša stranka se dramatično razvila i to više ne može biti zanemareno. Mi moramo promeniti svoju organizaciju. Mi smo gradili LDP dok se LDP istovremeno stvarao, strukturu LDP-a smo na takav način razvijali. Izbori u Kovinu, Knjaževcu, Prijepolju, Rumi, pokazuju da u svakoj sredini u kojoj mi imamo snage za dodatnu pažnju, možemo da računamo na veliki rezultat. Tamo gde pažnje nema, nema ni rezultata jer građani sami od sebe neće izaći i uraditi taj veliki izborni posao. Ne možemo voditi kampanje, tako što ćemo preseliti neki Beogradski odbor u Kovin, ili da Niš, Negotin i Zaječar da preselimo u Knjaževac. Moramo da transformišemo našu organizaciju na takav način da ona efikasno može da svakodnevnim radom prevaziđe te slabosti i postavi LDP u poziciju u koju će moći da deluje u narednoj izbornoj kampanji. Zato nam je potrebna skupština stranke. Želeo bih da se ona održi polovinom maja, što je otprilike dve godine od prethodne skupštine i na toj skupštini moramo reformisati samu organizaciju. Uvek smo išli korak dalje od svih stranaka i mislim da to treba da bude pravilo i danas i da je profesionalizacija rada u stranci jedini odgovor na probleme koji postoje. Imamo Predsedništvo koje ima više od 30 članova, ali to su ljudi koji imaju svoje dnevne obaveze i koji jako teško dnevno mogu da rade u sektoru od 10 ili 15 opština, a čak i kada rade oni su tada usamljeni.

Tome moramo posvetiti puno pažnje i organizaciono rešiti tako da stranka može dalje normalno da se razvija. Pošto ne funkcionišemo kroz državu, mi se ne sastajemo na konferencijama stalnih gradova i opština, u privrednoj komori, mi funkcionišemo jedino kroz stranku i zbog toga ta stranka mora biti tako postavljena, da ona tu komunikaciju čini efikasnom i da je ubrza, a ne usporava. To je slučaj sa LDP-om. Posle skupštine stranke potrebna je skupština pokrajinskog odbora, gradskih odbora u Novom Sadu i Beogradu, moramo podići i Kragujevac i učiniti efikasnijom mrežu 20. To su poslovi koje smo radili na stvaranju stranke 2006. godine. Maj i jun mesec, pored kampanja, moraju biti meseci kada ćemo mi izaći pred ovo društvo. Sići sa skupštinskih govornica, izaći iz opštinskih sala i povesti onu kampanju koju smo vodili u prošlosti poput kampanje „Srbiji se žuri“ i „Srbiji se radi“. Na takav način možemo da uđemo u leto, što se tiče jeseni ako vlada bude insistirala na merama na način na koji je to činila danas i jesen će biti obeležena novim rebalansom budžeta, novim paketom mera, ali i dodatnim dezavuisanjem same Vlade i zbog toga nekoliko jednostavnih odgovora, prvo odgovor na pitanje podrške vladi Mirka Cvetkovića. Mere koje je Vlada predložila su zakasnele, one su reakcija na ono što nam se desilo, a mi želimo Vladu koja ide događajima u susret, merama Vlade Srbije nedostaje podrška našoj privredi i one se čine besmislenim bez spremnosti na promenu politike koja bi podrazumevala definisanje jasne političke agende, čija bi suština bila približavanje EU i promena našeg odnosa prema NATO paktu, kao spremnost Srbije da što pre postane članica tog saveza.

Tako celovit paket zaslužuje podršku LDP-a, ne samo u Skupštini nego na svakom mestu u Srbiji. Izostanak toga od nas iziskuje samo jedan stav, dužni smo da pružimo priliku Vladi da ove mere realizuje, a za uzvrat od Vlade očekujemo da ako rezultat izostane bude spremna da vrati mandat građanima i zatraži raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. U tom slučaju izbori jesu rešenje za Srbiju, a LDP mora biti spreman za njih, nijedna zemlja nije u trenutku ekonomske krize organizovala izbore zbog toga što se na izborima stranke bave same sobom, a ne rešavanjem problema u društvu, ali ukoliko se problemi uvećavaju, a izbori izbegavaju onda je krah jedini epilog, a mi nemamo pravo da se sa takvom činjenicom pomirimo i to treba jasno reći i to je naša poruka samom premijeru i vladajućoj koaliciji. Ja od GO tražim u ime Predsedništva da se izjasni o jednom takvom stavu, apsolutno bi svaka druga politika po mom ličnom uverenju bila pogrešna, guranje glave u pesak nije naša osobina, a mi ne možemo da podržimo nešto u šta ne veruju ni oni koji su sa tim planom izašli i zbog toga moramo biti vrlo jasni. Što se tiče Vojvodine mislim da sada postaje očigledno koliko smo bili u pravu kada smo sa puno rezervi posmatrali Statut Vojvodine i sve ono što je pratilo tu temu, mi smo na početku rekli da se na takav način ne može menjati Vojvodina i da će sve to završiti pogoršanjem prilika u Vojvodini i novim satanizovanjem Vojvodine u Srbijii.

To je trenutno opis stanja u kojem mi živimo. Statut se prolongira iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, probijeni su svi ustavni rokovi i pošto se ništa nije desilo ne postoji potreba da se bilo šta menja, Statut proizilazi od lošeg Ustava i tačno je da se ne može kvalitetno promeniti položaj Vojvodine bez ustavne promene, ali pošto ustavna reforma nije realna jer na njoj insistiramo uglavnom samo mi, onda jedini način u prevazilaženju problema vidimo u promeni zakona kojim bi se prenele i utvrdile nadležnosti za Vojvodinu, sa jednim ciljem, učiniti što efikasnijim vojvođansku autonomiju i što funkcionalniju državu Srbiju. Na tim osnovama mi želimo da radimo u Vojvodini i na tim osnovama vidimo šansu za LDP u Vojvodini. Da bi tako nešto bilo urađeno mora biti uspostavljena organizacija u Vojvodini i ako to ne mogu da urade sami vojvođanski odbori onda to moramo da uradimo mi, Glavni odbor, Predsedništvo mora učiniti sve kako bi LDP došao na ono mesto koje mu u Vojvodini i pripada. Što se tiče nacionalnih zajednica, poremećeni odnosi, a u situaciji ekonomske krize ti odnosi mogu biti samo još i gori o tome treba razmišljati. Vojvodina danas postaje izgovor za mnoge nedoslednosti, a te nedoslednosti prouzrokuju mnoge unutrašnje probleme.

O nekima od njih je govorio i predstvanik SVM-a u Parlamentu i mi ih moramo ozbiljno shvatiti, radikalizacija ekonomske situacije uvod je u svaku vrstu nestabilnosti, a posebno političku nestabilnost koja je bila karakteristična za prošlost i zato mi moramo negovati te međunacionalne odnose i u svakom trenutku vrlo jasno reagovati. Ljudska prava i građanske slobode su grubo ugrožene i nisu zaštićene usvajanjem antidiskriminacionog zakona jer je očigledno da je taj zakon usvojen kao jedan od preduslova u toj evropskoj agendi, a ne kao zakon koji se smatrao neophodnim i potrebnim kao zakon bez kojeg Srbija ne može da nastavi da živi kao normalno društvo. Osamnaest meseci je zakon čekao u Skupštini mi smo ga pre isto toliko vremena podneli, sada je taj zakon usvojen, ali mi ne vidimo da se bilo šta u zemlji menja, prave se spiskovi onih kojima nije mesto u Srbiji, kritikuju se predstavnici NVO-a u Srbiji.

Vladini službenici koji su radili posao za svoju Vladu završili su na plakatima, a ne neki Ratko Mladić, a pred tim država ćuti, i obaveza LDP-a je afirmisanje odnosa sa civilnim sektorom i zajedničko delovanje u situacijama u kojima postoji prilika i prostor za takvo delovanje, moramo zajedno raditi na zakonu o NVO, tj. o udruženjima građana koji je povučen iz skupštinske procedure da bi se kriminalizovao svako ko je deo NVO sektora. Moramo ga što pre vratiti u Skupštinu, a onda početi da radimo na svim onim zakonima koji će deblokirati medije u zemlji koji će učiniti nezavisnim naše pravosuđe, koji će razviti institucije bez kojih ekonomija ne može da živi, a te institucije ne postoje zato što ih je uzurpirala partijska država i to je agenda delovanja LDP-a.

Na tim principima možemo da sarađujemo sa svima ali oko tih principa ne možemo da pravimo kompromise bez obzira na cenu takve politike. Da li to znači traumatizovanje naših odnosa sa DS-om u Beogradu ili raspisivanje izbora jer definitivno to je jedini put kojim se ova zemlja može razvijati, a mi ne možemo biti saučesnici uništavanja onog što je preživelo devedesete. Hvala vam i od vas tražim podršku da bi naše delovanje u parlamentu bilo drugačije i da bi se na takav način utvrdila politika vrlo jasnih odnosa i predlažem da u ovoj raspravi posebnu pažnju posvetimo onome što mora biti buduće delovanje LDP-a koje mi treba na sebe da preuzmemo, uloge od kojih su pobegli drugi. Vidite kako je praktično u potpunoj tišini okončana rasprava o setu zakona iz oblasti pravosuđa kako je u Srbiji potpuno normalno pri konstituisanju najznačajnijih pravosudnih tela to uraditi na nepotpun način, na taj način koji će omogućiti vlasti većinu, takav savet sudstva ima većinu iza koje stoji vladajuća većina, a ne većina koja je obezbeđena kroz partnerstvo profesije, univerziteta i advokatske komore, isti je slučaj i u državnom veću tužilaca, pa će partije na vlasti birati svoje sudije pošto je prethodno izabralo svoje sudove i o tomene govori niko osim nas. Pogledajte šta se dešava sa javnim servisom, sa zakonom o radiodifuziji, članovima je istekao mandat ali su oni doneli odluku da mogu da nastave da rade svoj posao, sad nam se najavljuje promena RIK-a, a jedino je ta institucija bila institucija čiji rad nije bio osporavan i u najtežim okolnostima, umesto partijskih predstavnika dobićemo stručne i nezavisne ličnosti, ja znam samo za jednu, Sonju Liht.

Sve to zajedno nas dovodi u poziciju u kojoj onda mi više ne možemo da govorimo o Srbiji kao modernom, demokratskom i građanskom društvu. To je naš posao i predlažem da u raspravi posebnu pažnju posvetimo tim problemima, naravno uz ekonomiju o kojoj smo toliko puta govorili, ali na nivou koncepta i načela jer svaka druga analiza uslovljava učešće u vlasti i raspolaganje činjenicama sa kojima mi ne raspolažemo. Mi ne možemo da govorimo o devedeset milijardi kada ne znamo njihovu strukturu, nemamo ništa protiv mera štednje i njih smo oduvek tražili, ali nam se ne dopada ideja da se povećaju penzije za deset posto, na takav način proizvede inflacija, probije budžet, sruši valuta za trideset posto, a onda penzije koje su sada manje dvadeset posto zamrznu, a za probleme u društvu optuži svakog drugog osim onih koji su za takav haos odgovorni.