Sednice Glavnog odbora LDP-a nikada nisu bile ni blizu sednica drugih stranaka, svedene na monologe lidera partije ili događaj na koji se dolazi jer je deo partijske kulture i obaveze. Mislim da je ovo prilika da počnemo da stvaramo atmosferu koja je potrebna ne samom LDP-u koliko našem društvu. Mi smo 2006. godine kroz pravljenje Liberalno-demokratske partije napravili i jedan politički koncept, koji je u prethodne četiri godine apsolutno potvrđen, ali je neostvaren.

Problem je u činjenici da se kod nas društvo pre ili kasnije složi sa posledicama nekog stanja, pa prihvata određene vrednosti koje su nas sa njim konfrontirale u pojedinim situacijama. Manje ili više danas postoji saglasnost oko onoga što LDP govori kada obrazlaže kosovski problem.Takođe raste stepen podrške integraciji Srbije u NATO pakt kao i stepen razumevanja pojma evrointegracija našeg društva, ali samo u onoj meri koja je direktna posledica štete koja je proizašla iz distanciranja iz takvih politika, ali niko izvan LDP-a ne razume da su ti problemi posledica unutrašnjih deformacija. Iako smo sa jedne strane došli do veće prihvaćenosti politike LDP-a kroz vrednosti o kojima govorimo, onda sa druge strane taj prazan prostor između nas i tih šire prihvaćenih vrednosti treba da bude popunjen tako što će u njega ući LDP, a ne oni koji su se pojavili u tom prostoru tako što su skinuli bedž iza prvog ćoška.

Srbija je danas odraz više onoga što je u njoj pogrešno nego li onoga što je u njoj dobro. Za tako nešto odgovorni su svi. To nije posledica isključivo politike koja se u našem društvu vodila. Najočigledniji su primeri iz rasprave koja je obeležila izjašnjavanje Srbije ne o onome što se desilo u Srebrenici, nego onome što mi želimo da kažemo za sebe kao ljudi koji su bili posmatrači zločina,kao sugrađani onih koji su taj zločin izveli. Mi treba da nastavimo da iniciramo procese, da definišemo probleme i da odemo korak dalje od onoga što smo radili do sada i što nas dovodi u poziciju da postanemo stranka koja isporučuje rešenja. Ona ne mogu biti monopol jedne partije ili jedne politike, zbog toga je to stanje u kome se mi nalazimo prethodne dve godine,mogima izgledalo konfuzno.

Mi možemo da imamo razumevanje za ljude koji su osećali strah da li će ta naša širokogrudost i željabiti na ispravan način shvaćena ili će biti zloupotrebljena. Danas većina ljudi razume da mi ne možemo da budemo opozicija društvu zbog toga što nismo na vlasti. Mi imamo svoju politiku i u skladu sa njom donosimo određene odluke. Tako da ako smo se dogovorili oko cilja koji se zove moderna Srbija ne možemo ignorisati činjenicu da nemamo pravo da ga monopolizujemo. Ono što nas razlikuje je način na koji se krećemo do tog cilja. Stranka koja postoji četiri godine više utiče na evropski put, nego Vlada koja je na tom konceptu napravljena. Srbija treba da postane društvo ravnopravnih građana i društvo u kome političari nisu pošteđeni polaganja računa za svoju politiku.Jedini put je put širenja uticaja LDP- a u društvu i to jedino kroz dogovor sa ljudima u kome oni mogu da prepoznaju svoje konkretne interese.

Modernizacija Srbije nije sama po sebi cilj već je sredstvo koje će učiniti život u ovoj zemlji normalnijim ljudima koji u njoj žive, a nje danas nema zato što su resursi kojima se ona sprovodi redukovani. Isto tako do modernizacije ne može doći ako ljudi nisu akteri tih promena. Kako da ljudi budi akteri promena, ako su taoci predrasuda?

Vladajuća koalicija ne predlaže rešenja zato što nije popularno, a deo opozije o tim rešenjima ćuti ili nije sposoban da ih predloži i formuliše i zato što smatra da će ćutanjem osvojiti one koji su nezadovoljni životom u Srbiji. To je problem sa kojim se mi danas ovde treba da se suočimo i na koji moramo da ponudimo odgovor. Moderizacija kao sredstvo, a ne kao cilj, ima svoju infrastrukturu koja je proizašla iz naše potrebe da budemo deo savremenog sveta. Moramo poći od činjenice da mi nismo prva generacija koja je pokušala da uhvati korak sa svetom, već smo samo jedna u dugom nizu više nego neuspešnih. Srbija je to želela i 2000. godine pa u tome nije bila uspešna. Želela je i posle ubistva Zorana Đinđića, prvog demokratskog premijera, koga je prihvatila u najširem smislu, tek pošto ga je izgubila, i ta je želja držala narednih šest meseci. Srbija se za to opredila i 2008. godine ali danas definitivno mi ne možemo da kažemo da je ono što živimo i cena koju plaćamo samo deo puta na kome se nalazimo kako bi stigli do cilja koji je nesporan i koji je izraz naših želja bez obzira kojoj političkoj opciji pripadali.

Građane politika ne interesuje jer su joj se svi političari smučili.Društvo koje beži od svoje krvne slike jeste ono koje je osuđeno na neuspeh. Zbog toga danas treba formulisati nekoliko vrlo jasnih poruka i o tome razgovarati. Mi se sada nalazimo na godinu dana od novih izbora i to je manje ili više jasno. Prosto kada pogledate sastav vladajuće koalicije ne može se očekivati od njih da učine više od onoga što su učinili do sada. Kada se govori o međusobnim odnosima oni su veća pretnja jedni drugima nego bilo ko van nje. Oni sami više napadaju svoju Vladu nego što to činimo mi. Mi smo više podržali Vladu oko onih osnova oko kojih je ona osnovana, a pravljena je na evropskim, nego što su to činili delovi vladajuće koalicije. Bila je važnija organizacija lokalnih sudova nego pitanje ukidanja viza za naše građane, bilo je važnije gurnuti pod tepih antidiskriminacioni zakon nego izvući Srbiju iz izolacije. To su poslovi koje je odradila Liberalno-demokratska partija i to ne da bi se približila nekome na vlasti nego sa ambicijom da sa tom vrstom odnosa mi utičemo na procese u našem društvu.

Boris Tadić je tajkoji treba da postavi suštinska pitanja, a on to ne čini, jer je opterećen kompromisima koje pravi kako bi opstao na vlasti i tako troši naše vreme. Dve godine od izbora mi moramo da alarmiramo javnost i zatražimo da se te ključne teme otvore. Društvo kada bira između sopstvenog opstanka i bilo koje ideologije bira svoj opstanak, to se desilo Koštunici 2008. godine i to će se desiti onima koji nemaju autentične političke vrednosti ili hrabrost da sa njima izađu pred društvo. Kada se govori o modernizaciji zemlje mi na prvo mesto stavljamo ulazak u NATO pakt i mislimo da to treba da bude deo državne politike već ove Vlade. Odnos Srbije prema Kosovu treba da bude formulisan na osnovu stava naše zemlje o budućnosti srpske zajednice i kako taj život učiniti boljim. Srbija to neće učiniti tako što će nastaviti da živi sa glavom u pesku. Kosovski Srbi su počeli da prihvataju kosovske institucije.

Srbija treba da ima odgovor prema regionalnoj saradnji,odnosu prema nasleđu prošlosti. Nama ne može biti svejedno da li ćemo u Evropsku Uniju ući za četiri, osam ili dvanaest godina, ali od svakog licitiranja je važnije prihvatanje onih vrednosti koji menjaju odnose u našem društvu. Žao mi je,ali na javnost u ovom društvu više utiču farme i seke nego univerziteti, a za to su krivi upravo oni koji bi trebalo da afirmišu te vrednosti. Oni to ne čine jer nisu sposobni da ih kroz tu afirmaciju i sami poštuju. Mi treba da odgovorimo na ona pitanja koja ljudi danas sa pravom postavljaju. Kako je moguće imati normalne odnose sa onima koji su nas bombrdovali, kako uspostaviti odnose pune poverenja i poštovanja prema onima koji to nisu imali prema nama u prošlosti. Za to postoje politički razlozi, za to postoje ekonomski razlozi. Danas politički poredak počiva na funkciji predsednika Republike Srbije, tako da ugroženi Tadić predstavlja ugroženi politički poredak u zemlji. Mi ne mislimo da se vlast u Srbiji gradi tako što će svako uzeti svoj kraj za sebe i tu dovesti žirafu ili Koreanca. Ovde treba da se dogovorimo oko performansi društva, a onda da motivišemo građane da u saradnji sa njima te performanse učinimo životnim. To treba da bude suština politike na kojoj danas insistiramo. Drugi pričaju da će prodajom Telekoma ubrzati investicione procese u zemlji. Nova ekonomija treba da znači novu politiku, a to znači da treba da se povežemo sa svetom, da se povežemo sa onima koji su od nas uspešniji i da idemo onim putem kojim su mnogi drugi krenuli pre nas, a ne da tragamo mi za nekim autentičnim rešenjima koja nas po pravilu dovedu na stranputicu.

Prvi korak nas usmerava ka NATO-u, drugi korak ka Evropi. Mi ne možemo da odemo do Evrope, mi nju moramo da je stvorimo u Srbiji. Ona treba da postoji u LDP-u,Beogradu i srpskom parlamentu.Nema ništa od evropskih ambicija zemlje u kojoj se sazivaju konsultacije da bi dva dana nakon vređanja u Skupštini mi na video bimu još jedanput pregledali da bi videli da li je to zvučalo onako kako je zazvučalo. E, to je ta paradoksalna Evropa koja nam se nudi kao rešenje. Kada smo imali hrabrosti da kažemo istinu o Kosovu, Mladiću, Zoranu Đinđiću i 12.martu, ne vidim razlog zašto bi za nas bio problem da kažemo tu jednostavnu istinu, da Srbija, ako želi da više ima mora više da radi. Svako ko troši novac iz budžeta,mora da odgovara na način na koji ga troši. Pa i na pitanje da li ima racionalan broj zaposlenih ili nema.Gradska vlast je usvojila završni raču po prvi put od 2000. godine i to na insistiranje Ranđića i LDP-a iako nije bilo spremnosti za nešto tako.

Imamo najbolji ekonomski program, ali u zemlji u kojoj se politika gradi na praznim obećanjima to i nije neki plus. To vas čini toliko eksluzivnim da se ljudi odmah od vas distanciraju. Mi smo 2006. godine tražili MMF u Srbiji, mi smo kritikovali NIP i rekli da će to uništiti privredu ove zemlje, 2007. godine smo govorili o fiksnoj inflaciji od dva posto. Tada ukazivali na problem privatizacije Telekoma Republike Srpske koji smo tada platili 700 miliona evra, a onda svoj, zajedno sa njim, dve godine posle prodati za 800 miliona. Nemojte da ljudi shvate ovo čemu mi govorimo onda kada to postane deo nestvarne prošlosti. Kao što sada razumeju, idemo u Evropu za mirno rešenje jugoslovenske krize, kao plan Z4 oni u Hrvatskoj drugačije, kao što zovu u Rambuje i traže međunarodnu konferenciju... Kasno je, to ne može da se vrati više.

U ovoj zemlji nema industrije,mi imamo proces industrijalizacije, a na njega presudno utiče povezanost zemlje sa svetom i to sa onim najrazvijenijim i koji je najviše upućen na nas.To je ta moderna Evropa kojoj mi težimo.Da li je to neprijateljstvo sa Rusijom? Nije nikakvo neprijateljstvo sa Rusijom. Sa kim,u budućnosti,treba da gradimo i negujemo odnose? Pa sa Demokratskom strankom.To je jasno. Kao i sa strankama koje čine tu koaliciju ZES. Da li postoji puno nesporazuma među nama? Koncepcijski postoji.Neki nesporazumi su zato što njih prati mnogo veća odgovornost od nas. Mislim da poslanici DS nisu bili bez razumevanja oko onoga što smo mi govorili o Srebrenici.