Nagradu je na svečanosti u Artget galeriji u Beogradu primio njen unuk Milenko Popović koji je naveo da "baka smatra da zemlju treba da vode mladi ljudi i da je zato njen izbor LDP".

Prema rečima njenog unuka Milenka Popovića, baka nije mogla da sama primi nagradu pošto se teško kreće i nije bila u prilici da se priključi dodeli nagrada, iako je za to izrazila veliku želju. On je naveo je baka Ljubica izašla na izbore i glasala za LDP "zato što mladi treba da vode svet i da su oni budućnost i perspektiva Srbije".

Lider LDP-a Čedomir Jovanović rekao je da je nagrada otišla u prave ruke i da je Međunarodni dan ljudskih prava, 10. decembar posebna obaveza za tu stranku.

Prenosimo vam govor Čedomira Jovanovića sa dodele nagrada "Ledolmac godine"

Dobro veče,
Ja mislim da je ova nagrada otišla u prave ruke, ne samo zbog divnog gesta baka Ljubice prema nama, nego i zbog, velike simbolike koja sve to prati. Dan ljudskih prava je pre svega za nas, kao ljude koji se, koji su se životno opredelili za afirmisanje građanskih sloboda, ljudskih prava za organizacije ove zemlje, ovaj dan je poseba obaveza. Ono što je svakako veoma važno za jednu stranku koja se bavi politikom u svakom društvu pa i ovom našem, to je suština njenog delovanja. Mi smo, tragajući za simbolikom koja bi najjasnije prezentovala naš identitet, između svih mitskih datuma, od kućnih slava do onog što je obeležilo našu demokratsku istoriju koja je započela pre evo sad i više od dvadeset godina, izabrali taj 10. decembar i dan ljudskih prava, pokušavajući i na takav način da ukažemo na suštinu problema sa kojim se naše društvo suočava, a kroz taj problem, naravno, da svako od nas plaća neprihvatljivo visoku cenu. I evo na istoj liniji i baka i unuci i praunuci, i čukununuci i sve se u Srbiji menja osim onog što je i prerpeka tu pred nama. Mislim da je ovo prilika da razgovaramo o tome.

Za mene je već gotovo više od godinu dana, i to nije šuplja priča i filozofija, suštinsko pitanje ono pitanje energije koja nas pokreće. Šta je ono oko čega se mi okupljamo i gde su i koji su trenutci po kojima mi prepoznajemo potrebu da se zajedno sretnemo i damo svoj maksimum? Koliko god to izgledalo neverovatno ali mi se uvek okupljamo oko_posledica. Mi nemamo sposobnost da organizujemo svoje društvo na takav način da ono misli i gleda unapred. I zato su prisutne te užasne oscilacije u onome što mi radimo, a mi smo ovde manje ili više pre svega jedan tim, nismo ovde pozvali strance, nije ovo prijem na kome treba da pokažemo svoje finansijere ili mesto na kojem pokazujemo mišiće okupljjući stotine ljudi iz čitave zemlje. Ovo je mesto gde su se sreli ljudi koji zajedno rade. Bez obzira da li se ovde radi o novinarima, o nekoliko prijatelja, iz ambasada, o onima koji nose taj težak teret LDP-ovog pokušaja da departizuje Srbiju, tako što će se kao partija boriti za tu vrstu slobode.

Mislim da je najvažnije pitanje sada, šta je ono što nas pokreće, jer ako mi budemo znali odgovor na to pitanje, onda će i oni koji su danas u nedoumici moći da rade ono što mi od njih očekujemo. Ušli smo u nedeljne izbore sa 4500 sigurnih glasova, i to nisu bili ljudi koji su rekli "da, glasaću za vas" zbog toga što od nas u nekom smislu zavise, nego ljudi koji su se obradovali našem dolaskom na njihova vrata, ljudi koji su rekli "da, naravno ne morate da nas podsećate", ljudi koji se ni po čemu nisu razlikovali od onih sa kojima smo se sretali pre nekoliko godina. Ali oni ovoga puta nisu glasali. Kada su se suočili sa rezultatom izbora na Voždovcu i rezultatom izbora u Kostolcu, i oni sami su znali gde su pogrešili, ali to njihovo saznanje ne sme ostati u okvirima njihovih porodica, kruga prijatelja ili nas koji smo zajedno sa njima saznali odgovor na pitanje gde je bila greška. Lična motivacija nikada nije bila izraz onog što se nalazi samo u nama, već i čitavog niza okolnosti koji presudno utiču na klimu u kojoj mi funkcionišemo. I zbog toga je ovaj trenutak tako strašno podseća na onu 2002. i 2003. godinu kada više niste znali šta treba da uradite da bi društvo shvatilo šta je ono, što je zapravo suština naših života u tom trenutku.

Danas je veliko pitanje za LDP pitanje uloge koju ona igra u Srbiji. Onoga trenutka kada smo pobedili Koštunicu, mi nismo radili nista više osim što smo sklanjali prepreke na putu na kojem smo mi želeli da se krećemo. I to moramo objasniti ljudima koji za nas glasaju. Jer ako mi taj odgovor ne ponudimo njima onda će oni zaćutati pred lažnim odgovorima koji se daju u naše ime. Kada smo pravili Liberalno-demokratsku partiju mi smo samo pokušali da politički artikulišemo ideju koja je sama po sebi mnogo veća i značajnija od sudbine jedne stranke ili nas kao pojedinaca koji je činimo. To je bila ideja moderne, evropske, demokratske Srbije. Mi smo se okupili_u čoporu, praktično, zbog pritiska kojima smo bili izloženi i zbog velike obaveze, naše unutrašnje potrebe, da odbranimo istinu o 12. martu. Mi danas moramo imati sposobnost da iz tog 12. marta izvedemo Srbiju. Jer ko će drugi u ovoj zemlji reći ono što mi moramo da kažemo ako zapravo nas opisuju kao ljude koji treba da nastave sa onom politikom koja nije mogla drugačije da se zaustavi nego ubistvom Zorana Đinđića 12. marta.

U fokusu politike Zorana Đinđića nikada nije bila nijedna stranka, nikada nije bio ni jedan pojedinac, on se nije obazirao ni na klevete koje su ga pratile ni na stranke koje su bile nelojalne, on nije tražio pravdu u Koštuničinom odnosu prema svima nama, gradeći to svoje očekivanje prema činjenici da smo ga mi postavili na mesto predsednika države. On je samo želeo da uradi jedan posao i taj posao nije imao nikakve veze sa partijama i pojedincima koje su postojale oko nas, on je imao puno dodirnih tačaka sa sudbinama miliona ljudi koji postoje i žive u svakom trenutku, i oko LDP-a, i oko drugih partija u ovde Srbiji. Ja mislim da je naša velika obaveza da u narednih nekoliko meseci, objasnimo građanima šta je ono što radimo. Da pokušamo da preokrenemo taj fatalizam koji je toliko izražen u našim životima i sa kojim se iz epohe u epohu srećemo pre nego što ponovo ostanemo sami.

Godine 1996/97. stotinu hiljada ljudi je videlo u studentima i koaliciji "Zajedno" nadu i garanciju o nekoj drugačijoj budućnosti. Ti ljudi su se okupili pošto što ih je Milošević pokrao. A mi smo nekoliko meseci posle tih velikih protesta ostali sami u naporu da dokažemo ljudima da je potrebno organizovati se na isti način, ali ovoga puta pre nego što nas Milošević pokrade. Nije bilo razumevanja ni snage za nešto tako. Šest meseci posle izbora za gradonačelika Beograda, Zoran Đinđić je bio sam. Sam sa svojom manje ili više već uništenom strankom i usamljenim pojedincima koji su imali razumevanje za njega. A onda je došla '98, pa '99, društvo nije imalo snage i ćutalo je, pa se okupilo, oko ideje opstanka tek pošto smo sve izgubili. I varamo se ako mislimo da ovoga puta može biti drugačije. Nikada se više neće pojaviti novi Milošević, ali je pitanje naših unutrašnjih potencijala tako ozbiljno da ne možemo zanemariti činjenicu da su resursi u ovom trenutku nešto o čemu se mora voditi računa. Koliko još prava na greške imamo pre nego što shvatimo da moramo uveriti ljude da je moguće preći sa jedne strane na drugu stranu, kao što su to uradili Vučić i Nikolić. Da je čak to i dobro, ali da je nedopustivo dozvoliti, da se u Srbiji ponovo reafirmiše uverenje da je moguće sve promeniti, a da se pritom ti sam ne menjaš. To je ono što nam se danas dešava ovde.

Na izborima na Voždovcu je trijumfovala politika koja je građanima poslala poruku da će život u Srbiji biti bolji onog trenutka kada se pomere oni koji su na vlasti. I to je ta neverovatna slika i koincidencija koja prati svakoga od nas. Sad si gore, spremi se da budeš dole ne možeš da odeš nikada toliko nisko da se ne vratiš gore. I pogledajte Dačića, i zamenik predsednika Vlade i prvi potpredsednik, i ministar unutrašnjih poslova. Je l' prepoznajete u njemu čoveka koji nije mogao da objasni izborni rezultat iz 2000. godine. Ja mislim da mi ne treba da pristanemo na tu sudbinu. Da mi ne možemo da gradimo svoju političku budućnost na toj velikoj istini da u Srbiji u politici nikada ne možeš da propadneš. Da možeš da se prefarbaš, da promeniš partiju i Pelević je postao evropejac, Palma je stvorio evropsku kaoliciju. Ono što je naš problem danas jeste zapravo suština politike kojom se danas bavi Liberalno-demokratska partija. Ta suština politike je u velikoj senci našeg čudnog odnosa sa Demokratskom strankom. Ta pozicija u kojoj se mi nalazimo je isključivo posledica našeg razmišljanja i naše želje da uradimo nešto što je u interesu kruga ljudi koji je širi od onog koji glasa za LDP. I to ljudima mora biti jasno. Ako pokušamo od Tadića da pravimo Koštunicu, da bi onima koji traže opravdanje za sopstvene neuspehe ponudili prihvatljiviju opciju od bivših radikala koji isto rade isto ono što se očekuje od nas da radimo sutra, zajedno sa Koštunicom, ako tražimo drugačiji put, onda moramo to jasno reći ljudima. Moramo reći ljudima da ne gledamo svoj interes u radu sa Demokratskom strankom, zbog toga što je kleveta ili pokazivanje na krivca, najlakši put do dobijanja podrške.

Mi moramo promeniti društvo. Tako što ćemo menjati sebe. I ja mislim da je LDP u tome bio dosta uspešan. Da smo se mi promenili, ali da uz sebe, moramo menjati i one koji za nas glasaju, da tim ljudima mora postati jasno, šta je ono što mi želimo da radimo na Voždovcu, u Kostolcu, zašto podržavamo nešto Beogradu i kakvi su rezultati svega toga. 2000. godine kada smo pobedili Miloševića plata je bila 30 maraka. Dugovalo se gotovo 50 dečijih dodataka, stara devizna štednja je postala daleka prošlost, niko na nju nije računao. Zemlja je bila izolovana, godinu dana posle toga ljudi su primali platu od po 150 evra, uzimali su kredite za automobile, kupovali su stanove, putovali su po svetu. Beograd se ponovo oslobodio i počeo da diše, ali nas je stalno, stalno proganjala ta nepodnošljiva poruka „sve je isto samo njega nema“. I koliko god nastojali da uverite druge da ništa više nije onako kako je bilo, u tome niste bili uspešni. A onda smo progledali, 13. marta i stranka koja je imala 5-6 odsto dobila je 30, a Zoran je postao čovek koji se sluša, i koji se citira. Ja mislim da ta ideja koju smo mi zajedno sa njima afirmisali, gradili, razvijali, očuvali u životu, zaštitili, odbranili od onog što je uradio Koštunica mora biti ideja koja će se danas postaviti pred građane na jedan i objektivan način. Ne tako što ćemo se mi iza nje sakriti. Nego tako što ćemo reći šta ona za nas znači. Svako ko želi da modernizuje ovu zemlju može da bude naš partner. Ali niko od nas ne može očekivati kompromise na tom velikom poslu. To je ono što moramo učiniti i sa našim građanima. Ova zemlja ne bi bila ovako nesrećna, da su oni imali snagu da se ponašaju u svakom trenutku onako kako su se ponašali, pojedini u veličanstvenim situacijama. To je ono što je naša zajednička obaveza i do narednog 10. decembra. Mislim da moramo učiniti sve kako bi se sastavlilii uradili jedan veliki posao.
Promene se konstatuju na izborima, one se ne realizuju kroz izborne kampanje. Izbori u svakoj zemlji počinju onog trenutka kada se proglase izborni rezultati. A saopštavaju se onda kada se obavi glasanje. Mi smo na Voždovcu i Kostolcu, puno toga uradili u ovoj kampanji, ali ono što mislim da dugujemo jedni drugima jeste ta jednostavna istina. Naša misija nije, u bavljenju posledicama - naša misija je ukazivanje na uzroke problema sa kojim se ova zemlja suočava. Kako možemo da govorimo, o evropskom društvu i da budemo zadovoljni činjenicom da smo dobili vize, ili deblokadu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ono što mi tražimo od Borisa Tadića je zapravo njegova predsednička obaveza. On mora biti taj koji će objasniti šta je u ovom društvu pogrešno, u ideji koju simbolizuje Mladić. On mora biti taj koji će imati hrabrosti da kaže zašto je uhapsio Karađžića. Ovako nedorečen, on otvara prostor za one, koji danas ćute o Mladiću zbog toga što nemaju snage da kažu ono što ne želi ni on da kaže, a misle ono što su govorili u prošlosti. Cenu za to plaća Liberalno-demokratska partija.

Naša podrška demokratama u Beogradu, nije izraz naše želje da se uvalimo u neku fotelju, nego pre svega podsticaj našeg nastojanja da nađemo partnere u tom velikom poslu promene ove zemlje. To ne može nikad da uradi jedna stranka sama. To mora biti izraz miliona ljudi, koji menjajući sebe, menjaju društvo čiji su građani. I u tom poslu smo prokleto usamljeni. I zbog toga što je to tako, nemamo pravo da se ponašamo drugačije. U onome što nam se desilo mi moramo da pronađemo novu motivaciju. Činjenica da u ovom trenutku, pola birača Liberalno-demokratske partije misli da zemlja ide u dobrom pravcu, a druga polovina govori o Srbiji kao zemlji koja se kreće pogrešnim putem, zapravo je paradigma pozicije u kojoj se mi nalazimo. Ne može se živeti u raskoraku, ali ja mislim da bi bila greška, uveravati ljude da je ovo vreme sjajnog doba, ili da je danas crno kao što je bilo 90-tih godina.

Kada smo se okupili, ne sa ambicijom da srušimo Koštunicu, i da jedni drugima kažemo koliko volimo Zorana i ono što on simbolizuje, nego sa željom da uradimo posao u kojem smo zaustavljeni. I ta ambicija, i taj motiv, za ove četiri godine može da bude samo veći, a nikako bleđi, ili manje važan. Ja ne mislim da smo u tom poslu usamljeni, ali mislim da svako od vas u njemu mora biti onoliko samouveren koliko bi u prošlosti, kada smo se okupili, protestvujući protiv Ustava, protiv referendumske kraže, ili kada smo se okupljali u kampanji "Od nas zavisi" ili "Život je zakon", sve te vrednosti koje smo tada promovisali, su vrednosti koje su danas kritično ugrožene. I kada vam postave pitanje protiv koga ste, mi moramo odgovoriti da smo protiv neznanja, protiv nekulture, protiv nepristojnosti, protiv mržnje, a da su partije samo podsticaj jednog neodrživog stanja sa kojim se nikada nećemo pomiriti. I to je ono što moramo reći biračima kada im zakucamo na vrata, i pri tom moramo imati snage da im objasnimo zašto smo u poziciji u kojoj se nalazimo. I to je ono što, u budućnosti moraju uraditi ljudi koji nose politiku Liberalno-demokratske partije. Ako mi ne govorimo istinu o sebi, onda će se stavovi o nama formirati na osnovu neistina koji drugi govore, upravo zbog toga što znaju istinu o kojoj mi ćutimo. Ako mi ne kažemo da želimo da promenimo ovaj grad tako da u njemu svako ima pristojno mesto za život ukoliko je spreman na pristojan rad. To neće učiniti niko umesto nas. Ako mi ne branimo ideju departizacije, tako što ćemo ukazati na rezultate ljudi koji su preuzeli na sebe taj veliki posao i ušli u jazbinu koja je zapravo pravo ime za beogradsku administraciju, to neće učiniti niko umesto nas. Pogledajte šta je uradila Liberalno-demokratska partija u Beogradu, šta je uradila u čitavoj zemlji, koliko smo bili u pravu i da li smo bili u pravu, kada smo govorili o ključnim problemima sa kojima se ovo društvo suočavalo. Na tome moramo graditi našu buduću argumentaciju.

Kao što smo bili usamljeni kada smo govorili o Kosovu, kada smo govorili o Hagu, o Crnoj Gori, o šteti koja prati kohabitaciju. I danas smo usamljeni, u političkom smislu, u svom nastojanju da promenimo ljude pre nego što udare glavom u zid. I kada ste sami, onda morate znati da ste na dobrom putu, i da ste u pravu. Jer sami smo bili i godinu dana posle studentskih protesta, sami smo bili čitave 99-te godine, sami smo bili 2003. godine, sami smo bili 2005. kada smo počeli da pravimo Liberalno-demokratsku partiju, i ja ne želim da ostanemo i u budućnosti sami, ali ovog puta bih hteo da imamo oko sebe ljude koji znaju zašto su sa nama. Zbog toga što nešto žele da urade, nešto što je pozitivno i nešto što svoj smisao ne vidi u negativnoj energiji kao pokretaču svega. Ono što mislim da je obeležilo lutanje Liberalno-demokratske partije zapravo to traganje za nekim novim Koštunicom. To nije Boris Tadić. O njemu smo rekli sve što smo trebali da kažemo. Sve ono što je moralo da se kaže, kritikujući njega, mi smo davno rekli, pre onih dežurnih analitičara, koji danas o njemu govore na onaj način, na koji se nikad nije govorilo u prošlosti, koji je čak i za nas neprihvatljiv. Moramo razmišljati o svemu tome. Ja kad danas gledam na poziciju u kojoj se on nalazi, na svoj čudan način, neodoljivo prepoznajem poziciju u kojoj se nalazio, kao tada predsednik Vlade, Zoran Đinđić. Kada se pojavi "Insajder" sa navijačima posle tri dana je kriv Boris Tadić što navijači nisu uhapšeni. Kada se dobiju vize - to ništa ne znači. Kada se uhapsi Karadžić - to ništa ne znači. Kada se podele Radikali i Naprednjci i prevedu u civilizaciju - to ništa ne znači. Kada Dačić postane - evropejac to ništa ne znači. Iako se konteksti menjaju, naša spremnost da se menjamo ostaje na jako niskom nivou, i to ne sme biti osobina sa kojom će se pomiriti LDP. Mi smo juče imali divan skup u Zrenjaninu, četiri godine LDP-a u Zrenjaninu, to je jedna od sedamdeset opština u kojoj smo na prošlim izborima imali između 4,8 i 5 odsto podrške građana. Sve ono sto smo rekli u toj izbornoj kampanji je bio zapravo politički program koji je odgovor na sve probleme Vojvodine ili toga grada. Zašto nismo dobili podršku? Zato što se društvo u tim situacijama opredeljuje, ne u skladu sa svojim interesima, nego tako što se prepušta politici, koja im uliva sigurnost u poziciju u kojoj se nalaze. Onoj politici koja im tada garantovala da će sve biti drugačije, a da će oni moći da ostanu onakvi kavi su bili tada. Tu politiku su danas prisvojile druge partije. A oni koji se nalaze na vlasti oni mogu u nama pronaći partnere za promenu Srbije pre nego što oni tu vlast izgube. Na istim onim osnovama na kojima smo izgubili mi 2003. godine. I to treba da bude uloga Liberalno-demokratske partije. Ne ono apostolsko propovedanje nego javno saopštavanje istine, sa konkretnim planovima. Mi ne postojimo da bi govorili o onome što loše o Srbiji, nego da bi se borili za ono što Srbiji treba da uradi da bi ona bila bolja. Neka drugi komentarišu sa zahvalnošću im ostavljamo tu ulogu, ali mi želimo da radimo.

Na Voždovcu nismo dovoljno radili i Vi to sigurno dobro znate. Gledali smo istraživanja javnog mnjenja. Mislimo da je dovoljno kucati deset dana ljudima na vrata. Mislili smo da oni imaju snagu da nas razumeju kao što su to mogli pre pet ili pre deset godina. Ali ti ljudi imaju svoje probleme, imaju svoje razočarenje kao svako od nas, i oni imaju uspone i padove. I kada mislimo ljude u Srbiji onda ne možemo zanemariti činjenicu da su ljudi žrtve jednog tragičnog vremena. I da nemamo pravo da ih se setimo jednom u godinu i dve ili tri, očekujući od njih da, pored indentifikacije sa nama, oni naprave i taj korak u životu. Najstariji nas danas najjače podržavaju zato što smo najlojalniji, zbog toga što su u međuvremenu naučili lekciju, koju i mi već po ko zna koji,put gledamo pred sobom, ali kao ponavljači idemo u susret novim indentičnim.

Zbog toga od vas, ne kao predsednik, nego kao čovek koji se sa vama okupio oko ideje koju je želeo da afirmiše, tražim da budete samouvereni u istoj onoj meri u kojoj ste bili kada se nas trideset okupilo ispred Skupštine, da bi protestvovalo protiv Ustava. Da branite tu ideju modernizacije Srbije kao cilj LDP-a. A ne rušenje Tadića, Koštunice, Nikolića, Vučića, Šešelja i ko zna koga drugog. To su posledice jednog nesrećnog društva, koji uvek u durugome pronalazi opravdanje i ono što ne smebiti osobina Liberalno-demokratske partije jeste politika ogledala. Politika koja će društvu poslati poruku da je ona u pravu onda kada nije. Danas srpsko društvo mora podržati ideju promene tako što će se samo promeniti, a na tome treba da insistira LDP. Ako može da razume Ljubica od 103 godine, ako može to da razume njen unuk i čukununuci onda može da razme svako ko je dobrnonameran prema sebi. Takvih ima dovoljno, a oni koji nas danas ne razumeju sutra će nam biti prijatelji saradnici ukoliko budemo sposobnida mi sami uradimo posao i za sebe i za njih.
Ja vas pozivam da to bude naš plan da naredne godine, do narednog 10. decembra, sa ambicijom da taj dan bude dan u kome ćemo, obeležavajući ljudska prava, biti ljudi koji govore o vrednostima koje se žive, a ne o vrednostima koje se žele. Da do narednog 10. decembra, mi budemo društvo koje će imati razumevanje za svakoga ko je drugačiji, za svakoga kotraga za slobodom, za svakoga ko tom svojom slobodom i potrebom za njom ne ugrožava ničiji život, i ničije pravo, na drugačiji život. E to nismo uspeli da uradimo poslednjih godinu dana i to treba da bude jedna od osobina i ambicija Liberalno-demokratske partije u narednom periodu.

Hvala vam što ste se okupili ovde, porazgovarajte ozbiljno o svemu tome, okupite se u svojim odborima, porodicom i među prijateljima, i recite da su nas možda pogrešno razumeli. Da mi ovih godinu dana nismo prokockali tragajući za pozicijama koje su ostale upražnjene posle promene vlasti u Beogradu ili bilo kom drugom mestu. Da smo mi ovih godinu dana ulagali svoj život u onu političku ideju koja bez koje Srbija ne može da se promeni, onu političku ideju koja još nije dovoljno shvaćena, ali koja mora dobiti svoje mesto i priliku za afirmaciju i dobiće ukoliko mi u tome budemo uporni. Toliko toga smo promenili, da imamo pravo da kažemo, a da ne grešimo kada se upuštamo u tako veliki posao, ali nemamo pravo da sumnjamo u kurs na koji smo pristali zbog neuspeha ili posrtanja. Žao mi je ali politika je borba i to je maraton i politika je život prepun kriza izazova, razočarenja, razmimoilaženja sa ljudima, ali još uvek ne postoji niko ko je otišao iz Liberalno-demokratske partije zbog toga što mu nije pružena prilika da nešto radi, a postoje mnogi koji su otišli da bi mogli neodgovorno da komentarišu ono što radimo mi.

Ja vam se zahvaljujem za svaki napor, za svaki kilometar, za svaki stepenik u soliteru na Voždovcu, za sve ono sto smo prošli zajedno i u Kostolcu. Pozivam vas da taj posao radimo i u Negotinu i videćete da je godina koja je pred nama biti godina u kojoj će sve doći na svoje mesto zbog toga što ćemo imati snage da pokažemo put društvu kojim treba dalje da se kreće. Živeli.

Prošle godine LDP je nagradu "Ledolomac godine" dodelio predsednici JUKOM-a Biljani Kocačević-Vučo i novinaru Petru Lukoviću.