Moderna ekonomija je potpuno drugačiji sistem od postojećeg u Srbiji.

Takva ekonomija omogućava da, u fer tržišnoj utakmici sposobni preduzetnici napreduju u skladu sa svojim sposobnostima i znanjima. Jer samo uspešna privatna preduzeća mogu biti pravi generator novih radnih mesta i oporavka naše privrede. Moderna ekonomija teži punoj zaposlenosti vrednih, stručnih i radnih ljudi koji su za svoj rad adekvatno nagrađeni. Moderna ekonomija ne dozvoljava mešanje politike. Ona stvara takav ambijent u kome posao i zarada ne zavise od političara, već od znanja, sposobnosti, lične inicijative i preduzetničkog duha.

Moderna ekonomija je sve ono što ekonomija Srbije nije, a što bi trebalo da bude.

Ekonomija Srbije danas je nereformisana, čak i po standardima za tranzicije na Balkanu, koji nisu previše zahtevni. Ovaj zaključak, na osnovu poređenja stepena reformisanosti privrede sa 6 naših suseda za 2006. godinu (bez Mađarske i Rumunije sa kojima je i besmisleno poređenje) još je utemeljeniji. Ako se uporede i makroekonomski pokazatelji situacija je još gora. U Srbiji je inflacija još uvek najviše u regionu, stopa zaposlenosti među najnižima u regionu, a stopa nezaposlenosti među najvišima u regionu, oporavljenost industrije među najnižima u regionu, trgovački i deficit na tekućem računu među najvišima u regionu, kao i udeo javnog sektora i javne potrošnje. Isto važi i za zaduženost prema inostranstvu, koja je među najvišima u regionu i raste brže u odnosu na BDP nego u drugim zemljama. Jedino je stopa rasta BDPa u rangu drugih u regionu.

Ako svemu ovome dodamo pokazatelje o kvalitetu vladavine prava i javne uprave, dakle o izgrađenosti institucija i o stepenu korupcije, kao i pokazatelje o stepenu demokratizacije (iskazane kod donošenja novog Ustava), više je nego jasno da su reforme, a ne svakojaka obećanja o novčanim davanjima i raznoraznim selektivnim povlasticama, najvažniji zadatak koji stoji pred ekonomijom Srbije. Taj zadatak moći će da obavi samo ona politička snaga koja želi stvarne reforme, jer se on može obaviti samo sa mandatom građana. Oni koji obećavaju novac, subvencije i povlastice iako bi želeli i znali da obave ovaj težak posao, prvo bi morali da iznevere predizborna obećanja, što znači da ne bi imali ni potreban mandat, niti potrebnu legitimnost.

LDP smatra institucionalne promene ključnim uslovom za modernizaciju ekonomije koja će, potom, biti u stanju da obezbedi više stope rasta bez kojih nema višeg standarda i kvalitetnijeg života za većinu građana.

Izgradnja, a ne rušenje institucija uslov su za ekonomski razvoj. To znači menjanje sadašnjeg stanja, pre svega Ustava. Okvir za potrebne institucionalne promene je svakako Ustav kome su potrebne brojne izmene od kojih su za modernu ekonomiju ključne četiri:

• one koje se tiču zaštite individualnih sloboda i jačanja vladavine prava, posebno u tretmanu sudstva
• one koje se tiču prihvatanja međunarodnog prava i koje stoje na putu pridruživanja Evropskoj uniji,
• one koje se tiču decentralizacije i posebno položaja Vojvodine, što je od posebnog značaja budući da Ustav nije izglasan na referendumu u pokrajini,
• one koje se tiču tržišne privrede i zaštite privatne svojine.

Dakle, reč je o izmeni suštine Ustava. Jer Srbija više nema Miloševićev i Žabljački ustav, ali nema ni dobar, moderan, liberalno-demokratski ustav.

Koje promene?

• ubrzana tranzicija
• privatizacija i denacionalizacija

Potreba za radikalnom tranzicijom je isto onoliko velika kao što je bila i 2000. godine. Sada i više nego tada potrebno je da ona bude u pravcu liberalne politike i privrede. Za zemlju kao što je Srbija, gde su lažna obećanja uobičajena, od velike je važnosti da se afirmiše politika istine i da se daju obećanja koja će se ispuniti. To ne znači da ona moraju da budu skromna. Upravo suprotno, ona moraju biti radikalna, jer se samo njima može postići brz i održiv napredak kako u proizvodnji tako i u institucionalnoj izgradnji. Jer dok populisti obećavaju blagostanje, liberali obećavaju mogućnosti za rad i napredak.

Kada je reč o institucionalnim promenama od najvećeg značaja za ubrzanu tranziciju je sledeće:

1. da se učvrsti nezavisno sudstvo na osnovu vladavine prava, gde se ne podrazumeva tek da se primenjuju zakoni već i da ti zakoni i njihova primena budu u skladu sa načelima koji važe u liberalnim pravnim sistemi koji štite slobode i prava pojedinaca i kolektiva od državne samovolje,
2. da se obezbedi demokratski nadzor nad svim službama bezbednosti
3. da se najveći deo regulativne funkcije države prenese na nezavisna, meritokratska tela, koja će regulisati i nadzirati, recimo javne investicije, tržišta, javna preduzeća i javne službe
4. da se uklone prepreke delovanju ustanove građanskog društva i da se obezbedi sloboda medija, posebno u medijima koji se nazivaju javnim servisima ili su formalno i neformalno pod kontrolom vlasti.

Privatizacija je svakako najvažniji deo tranzicije. Tržišna privreda mora da bude zasnovana na privatnoj svojini, jer će se inače tržišta nalaziti pod stalnim pritiskom od državne privrede ili javnog sektora u celini. Privatizacija je bila zamišljena tako da se bolja i veća preduzeća prodaju na tenderima, a ostala preduzeća, pretežno u društvenom vlasništvu, na aukcijama. Privatizacija putem bankrotstva nije mogla da se sprovede, jer odgovarajućeg zakona nije bilo, a veća državna preduzeća je trebalo, smatralo se, najpre restrukturirati, pa privatizovati.

Na privatizaciju je bilo mnogo primedbi, tako da je ona veoma usporena tokom 2004. i 2005. Jedan od razloga jeste i taj što je tržište igralo relativno malu ulogu u usvojenom modelu privatizacije. Ovo zato što se pošlo od stanovišta da cena po kojoj se preduzeća prodaju nije najvažniji, ili bar nije jedini kriterijum kod privatizacije. Važno je prihvatiti da se ne može govoriti o slobodnom delovanju tržišta ukoliko mu se ne omogući da odredi cenu po kojoj se nešto kupuje i prodaje. Ostali interesi i ciljevi – investicije, plate, otpremnine, zapošljavanje – bi morali da budu zadovoljeni na drugi način.

Imajući to u vidu, potrebno je ubrzati privatizaciju uz veću tržišnost čitavog procesa, uz veće oslanjanje na mehanizam bankrotstva i uz povećanu ulogu berze i finansijskih tržišta uopšte.

Specifičan problem privatizacije u postkomunističkim zemljama jeste sve ono što je povezano sa denacionalizacijom. Da bi se povećala sigurnost privatizacije i ulaganja uopšte, veoma je važno sprovesti denacionalizaciju. Ukoliko se ona obavi na pravi način, ona ne bi trebalo da uspori, već naprotiv da ubrza privatizaciju. Pored toga, ona bi trebalo da poveća sigurnost privatne svojine i da odvrati buduće vlade od namera da krše pravo privatnog vlasništva pozivanjem na javni ili državni interes.