Iako je sa dosta zakašnjena vlast prihvatila ono što smo surerisali, ohrabruje svaka vest koja govori o smirivanju tenzija. Podržavamo sporazum koji je postignut u Briselu, ali taj sporazum treba da prati i nova politike koja se mora definisati u parlamentu. Ako to izostane, dobićemo sporazum kojim će se veštački u životu održavati politiku koja je već toliko puta bila poražena. Jasno je da bez te promene nema relaksacije stanja i normalizacije života za kosovske Srbe ni za kosovske Albance, što je najvažnije.

Da li sporazum o prelazima koji su postigli Beograd i Priština znači da je napravljen konačan izbor između Kosova i Evropske unije?

Ono o čemu smo godinama govorili sada se dešava. Predugo se fraza „i Kosovo i Evropa” koristila kao izgovor za parazitiranje na talasu zabluda, umesto da se na vreme krenulo drugim putem. Sporazumi su isključivo posledica panike vlasti suočene s ogromnim rizikom da će ostati bez statusa kandidata, nakon što su godinama pokušavali da monopolizuju temu evropskih integracija. U starom miloševićevskom maniru zatezanja konopca do tačke pucanja, sporazumima u Briselu pristajemo na neminovnost, ali i plaćamo cenu toga što na vreme nije kao polazno rešenje prihvaćen Ahtisarijev plan, što bi omogućilo ravnotežu prava i obaveza i za Beograd, i za kosovske Srbe i za zvaničnu Prištinu.

Kako biste u ovim okolnostima formulisali buduću politiku prema Kosovu?

Potrebne su nove inicijative. Sve ono što se u Briselu u ponedeljak dešavalo potpuno je demantovalo izgovore vlasti da je Evropa umorna. Video konferencije sa Briselom nisu dovoljne, moramo da delujemo na više nivoa, da i u parlamentu preformulišemo državnu politiku i tako omogućimo dobijanje kandidature. Ta promena politike je jedini ozbiljan preokret koji možemo da napravimo i time omogućimo rešavanje preostalih otvorenih pitanja i trajno osiguramo evropsku budućnost Srbije, Kosova i regiona.