Uvek se iznova treba vraćati Andriću. Sve je, brate, lepo objasnio. Mislim na onu parabolu o fukari koja u smutnim vremenima isplivava na površinu društva i - domogavši se vlasti, para i moći - upropašćava sve oko sebe. Andrić je to, vaktile, pisao o Bosni. Ali svaka mu se reč može primeniti na današnju Srbiju. Uz jednu ogradu. U davnijim vremenima vlast fukare je bila vremenski ograničena; prolazili bi nemiri, bune i ustanci i sve se vraćalo u uobičajeni poredak, a fukara završavala u apsani ili na kocu. U Srbiji, međutim, jok. Počev od Miloševićeve revolucije ološa, pa sve do današnjih dana, udružena i dobro organizovana srpska fukara drži sve konce u svojim rukama i - što bi rekao Đ. Vukadinović - „brutalno“ i uspešno nameće većini svoj neukus, odsustvo svakog stila i svoju prostačku bezobzirnost.

Pitanje za mlađe čitaoce: da li znate šta je to „Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja“? To je, draga deco, bila jedna od mnogih privatnih (ili privatizovanih) prćija Dobrice Ćosića koja je, po običaju, jako lepo zvučala, ali nikoga i ništa nije odbranila. Bila je to, zapravo, odlična prilika da se rečeni drug uključi u ko zna koji po redu „napredni pokret“. Kao što se, tu relativno skoro, beše priključio otporu. Taj je odbor nastao negde sredinom osamdesetih (kada to više nije bilo opasno), a nestao je sa javne scene... Da budem iskren, ne znam tačno. Valjda posle uvođenja višepartijskog sistema i ukidanja verbalnog delikta.

Poodavno pročitah negde, valjda kod Plutarha, poučnu i (bukvalno) ciničnu priču. Elem, odlučila Atina da zarati s nekim drugim polisom, pa se državnici i vojskovođe uzmuvali, odali se organizacijama i pripremama, furtutma božija pod Akropoljem.

Kako stvari stoje, pukovniku se crno piše. Nije reč o onom Markesovom pukovniku već o Gadafiju. Bratu i Vođi libijske revolucije, liku koga ni Markesova mašta ne bi bila u stanju da izmisli. Elem, pukovnik je više od četrdeset godina vedrio i oblačio po Libiji, u čemu je poprilično nadmašio našega Maršala koji je sakupio svega trideset i pet godina vladarskog staža.

Ode nam pre neki dan i Nešo Staparski! Izvan Užica se nije mnogo znalo za ime Nenad Ristanović Staparski. A ni Nenad se nije naročito trudio da se pročuje. Ali svi mi kojima je zapalo da živimo u Užicu - srećom ili nesrećom (to je već filozofsko pitanje) - odlično smo poznavali Nešu. Bila su to - koliko se to ovde može - dobra vremena kada sam ga upoznao. Kraj šezdesetih, VIS Vihori, šarene košulje, farmerke, prva kockarnica u hotelu „Palisad“, prva sportska kola na užičkim ulicama - nagoveštaji boljeg života koji nikada nije stigao.

Nastupilo je zlatno doba duševnih bolova, ozlojeđenosti i tužibapstva. Digla se u javnosti povelika graja oko Kusturičinog utuženja E Novina, kao što se uvek podigne kada se neka slična tužba podnese. Ali ja sve nešto mislim da je bes javnosti usmeren na pogrešnu stranu. Velja Ilić, Ceca Ražnatović, Đole Vukadinović i Kusturica imaju sva prava da tuže bilo koga zbog bilo čega. Pažnja javnosti, međutim, treba da bude fokusirana na nezavisno, je li, sudstvo koje svojim dosadašnjim presudama ohrabruju tužioce da presavijaju tabak i da se tužakaju.

Elem, evo opet Ljušića, ovoga puta u društvu trideset pet generacija njegovih studenata. Od kojih su mnogi „poznate javne ličnosti“. Opet je gnevno pravedan i zapenušan. Prilaže čak i neka sudska dokumeta. I sve to ne bi vredelo još jedne kolumne da nije ključne stvari u ovom sporu: mog romana „Početak bune protiv dahija“. Opšte je poznato, bar među kritičarima, da nikada (ni usmeno) nisam reagovao na negativne kritike mojih knjiga i da sam do dana današnjeg ostao u prijateljskim odnosima sa ljudima koji su veoma oštro pisali o mojim romanima.

Svet je, izgleda, cenjeni publikume, zaglibio u duboka govna. Ali to, kako vidimo, više nije oportuno reći. Treba koristiti izraze poput „žestoka kriza“, „sukob civilizacija“ ili već nešto u tom smislu. A ja sve mislim da se svet našao tamo gde jeste upravo zbog terminološke zbrke. A ta zbrka je ovih dana na svom vrhuncu. Belaji koji su pogodili Bliski istok i arapski svet prava su poslastica za međunarodne teoretičare koji nikada tamo nisu kročili. I koji o Bliskom istoku, Arapima i islamu ne znaju ama baš ništa. Osim onoga što su nabiflali iz knjiga autora koji o pomenutom, takođe, nisu imali pojma.

E, šta bismo mi radili da nam nije Slobodana Antonića, uzdanice NSPM. Čoveka od reda i načela. Opet nam se Antonić raspisao i nalazi da je jako neozbiljno od strane njegove izmišljotine, takozvane „druge Srbije“, što se pobunila protiv difamacije Aide Ćorović, a - licemerna kakva je - nema ništa protiv mojih tekstova u kojima blatim likove i dela znamenitih prvosrbijanaca. Takođe ljudi od reda i načela. Samo, načuo Antonić šta se iza brda valja, pa me zove: „najistaknutiji autor Danasa“. Opreznost je majka mediokriteta.

Nema ni godinu dana kako sam napisao da će, pre ili kasnije, u nekom od rijaliti šoua pasti krv, a evo čitam da je na „Dvoru“ pukla flaša o glavu kralja Bojanića koji je završio u Urgentnom centru. Tako to ide sa gladijatorskim priredbama, a rijaliti šoui to jesu: nema tu granice koja pre ili kasnije neće biti prekoračene.