Realnost u “novoj” Srbiji, iz godine u godinu, sve više posrće u sudaru sa medijskom “stvarnošću” i “kreativnom” (zlo)upotrebom slobode medija. To su na svojoj koži najbolje osetili Zoran Đinđić, Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović.

Sistem vrednosti srbijanskih medija iskrivljen je do te mere da su dželati postali žrtve, laž - bespogovorna istina, poroci - neosporne vrline, moralne i ljudske nakaze – branioci nacionalnih interesa. Jedino su oni koji ne misle tako rušioci ove “oaze mira, sigurnosti i blagostanja”, zvane Srbija. Sa njima se valja obračunati, optužiti ih, uvrediti, omalovažavati, podmetati, klevetati. Pod palicom ko zna koga sve, na udaru svih tabloida, najvećeg dela takozvane ozbiljne štampe, televizija, radijskih stanica i internet-portala, nalazi se tek nekolicina. Nekolicina onih koji se suprotstavljaju ovakvom javnom mnjenju.

Verovatno najveća medijska haranga ikad vođena u ovdašnjim medijima, bila je uperena protiv Zorana Đinđića. Nakon ubistva premijera, rasuta je, pre svega, na njegove najbliže saradnike, ali i one koji i danas dele takva ubeđenja i iskaču iz takve medijske vrednosne matrice.

Tri godine nakon ubistva Zorana Đinđića, Status je objavio tekst o medijskom ratu koji je vođen protiv njega. Tada su se svi oni koji su učestvovali u ovim hajkama prali od mogućnosti da su baš oni stvarali klimu za pucanj iz zgrade u Gepratovoj broj 14. A nije teško primetiti da je u tekstovima Aleksandra Tijanića, Momčila Petrovića, Željka Cvijanovića, Predraga Popovića, Bogdana Tirnanića, NN autora, ali i političara, komentatora, teoretičara, premijer nazivan lažovom, varalicom, kriminalcem, prevrtljivcem, čak i ubicom. Jedni su tvrdili da nisu pisali ništa protiv njega lično, drugi pak da su ga branili od samog sebe.

Za jedne je bio nemački čovek, špijun, plaćenik, za druge (malobrojnije) mlad, uspešan, demokratski opredeljen političar. Poštovan i osuđivan. Govorilo se da je borac protiv kriminala, ali i kriminalom okružen kontroverzni premijer. Ipak, ove medijske radnike (ili ratnike) ne grize savest što su plasirali gomile informacija koje nikad nisu potvrđene i koristili svaku priliku da oblate đinđića i stvore takvu sliku u javnosti. A sam premijer je uoči ubistva rekao:

“Koliko kleveta treba da istrpim u ovoj zemlji da bi neki sud rekao: ‘ajde da utvrdimo šta je istina. Moguće je da se pojavi i unuka Al Kaponea i kaže: moj deda je pljačkao banke po instrukcijama Zorana Đinđića.”

Godinu dana posle atentata, medijska dokumentacija “Ebart” napravila je analizu tekstova objavljenih za vreme Đinđićeve vlade. Podaci su pokazali da je od 3.259 svega 86 pozitivnih, a čak četiri puta više negativnih, emotivno jako nabijenih tekstova. Oni nisu kritikovali politiku Zorana Đinđića, već su premijera, bez ikakvih dokaza, povezivali sa kriminalom, mafijom, zloupotrebama, do opšteprihvaćene činjenice da je on kompromitovan. Bio je, i pre 2000. godine, nemački čovek, špijun, plaćenik, izdajnik. A kad se svemu tome doda da je i mafijaš, dobija se ono što narod (srpski, ovakav kakav je) voli da čuje. Ovaj medijski rat (kao i svi, pokazaće se, koji su kasnije vođeni) pravljen je podmetanjem laži koja se, kao pelcer, primala, širila i rasađivala.

Biljana Kovačević Vučo (i sama na meti mnogih medija) rekla je jednom za Status: “Dovoljno je da neko samo potegne, da stavi nogu u vrata i lažna priča počinje da se širi.”

A ovako je to izgledalo. Recimo.

Identitet, štivo Gradiše Katića (za koje nikad nije utvrđeno da li su to bile novine (nemoguće!) ili pamflet kriminalaca, zlikovaca, ratnika i ubica) bilo je preglasno u podsmehu tome da je neko “pokušao atentat na premijera”.

“Reformatori se okružili armijom ličnog i službenog obezbeđenja”, jedan je od napisa koje su objavili, ilustrovano, naravno, fotografijom na kojoj je Zoran đinđić. U istoj toj štampanoj stvari, januara 2003. godine, izašao je tekst sa naslovom “Beba tražio od đinđića da rasformira JSO”, a ispod teksta, na polovini strane, objavljena je reklama, sve sa kontakt telefonima, upravo ove jedinice. Onda je, krajem tog meseca, izašao i intervju sa jednim od (medijski) najvećih hajkača na Zorana đinđića, Aleksandrom Tijanićem, tadašnjim Koštuničinim savetnikom. Naslov je bio “Počeo građanski rat”, pa onda velikim slovima “padaju glave”.

Mediji su se trudili da nađu spregu vlasti (vlade) i kriminala, za šta im je, tvrde oni “s druge strane ove priče”, pomagao kabinet Vojislava Koštunice. Tako je, nakon ubistva Momira Gavrilovića, štampa brujala o korupcijama u vlasti i tome kako je ovaj bivši policajac “smaknut” da ne bi dao dokaze o povezanosti vlade i mafije. U Reporteru je objavljen intervju sa Tijanićem, čiji je naslov bio “Ko to po Srbiji ubija”, u Blicu tekst o tome da je bivši radnik DB-a ubijen nakon sastanka sa saradnicima predsednika SRJ (V. Koštunice), a naslov “Gavrilović dao dokaz o sprezi vlasti i mafije”, dok je nedeljnik Vreme na naslovnoj strani imao Čedomira Jovanovića, ispod čije fotografije je pisalo: “Zašto kažeš neko, a misliš na Čedu”.

Prostor za blaćenje davan je i Ljiljani Buhi, i to ne samo u žutoj (i nadasve sramnoj) štampi, već i u “uglednom” NIN-u, pa je sa naslovne ovog nedeljnika poručivano: “Politika i kriminal: šta zna Ljiljana Buha”. (Valja pomenuti i neka kasnija njena pojavljivanja u medijima, recimo u Večernjim novostima: “Sumnjičili je za pripadnost zemunskom klanu i trovanje muža, a na kraju se ispostavilo da je ta nesrećna žena žrtva i jednih i drugih, a naročito svoje zlehude sudbine”).

A onda su, listom, svi mediji pohrlili da objave otvoreno pismo Milorada Ulemeka Legije, gde on kaže: “Jadna je zemlja u kojoj slučajeve rešava čume”. I baš niko se nije zapitao kakva li je zemlja u kojoj ovaj kriminalac deli lekcije.

A vrhunac drskosti i osionosti pokazan je samo dan pred ubistvo Đinđića, objavljivanjem teksta u Identitetu sa naslovom “Đinđić meta slobodnog strelca, haški Srbi naručili ubistvo”. Ovim je otvoren prostor za strelca. I to, upravo jednog od onih iz Identitetovog oglasa!

Danas su svi ovi novinari i svi ovi mediji zaboravljeni. Ili je, makar, zaboravljeno šta su sve objavljivali.

Tako, recimo, Aleksandar Tijanić može da kaže da u njegovim tekstovima nije bilo nijedne reči protiv Zorana Đinđića (lično), može da tvrdi da su bili prijatelji, iako je ovaj Koštuničin “glas razuma” umeo da napiše sledeće.

"Ne odvaja se od Legije, koji predvodi Crvene beretke, sprijateljio se sa dve hm – poslovne grupacije koje proizvode pacijente za traumatološku kliniku ili kapelu…" (Nezavisne novine, 24. novembar 2000.)

"Valjda ovaj neće da ubija. Valjda." (Nezavisne novine, 22. decembar 2000.)

"Poruka Đinđiću: više ne važi moja ponuda da ukoliko prestaneš da širiš laži o meni ja ću o tebi prestati da govorim istinu. Neću! Sad vidi šta ćeš.

Znam ja dobro da bi Đinđić i onaj njegov otimareni konjušar sa briljantinom, taj mali švercer nafte iz Makedonije, bili srećni da me vide u čitulji." ( Nacional, 16. jul 2002.)

Nije li poziv na linč (mada Tijanić danas poriče da je to izašlo iz njegovog pera, jer je potpisano pseudonimom) kad sa stranica nekih dnevnih novina poruči: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće”. Nakon atentata, Tijanić ovu rečenicu pripisuje Predragu Popoviću, tadašnjem uredniku Nacionala (a danas Pravde), gde je i objavljena. Ovaj, pak, odriče. Ali, ne može da porekne da je potpisao (kao urednik) novine (ako se Nacional u to ubrajao), koje su ovo, i još sijaset gadosti, objavile o đinđiću i njegovim saradnicima.

Nisu Tijanić i Popović bili usamljeni. O tome da li je vodio hajku protiv Đinđića, za Status nije odgovorio Željko Cvijanović, tadašnji urednik Blic News-a, a danas Standarda. Ali, se reči, otisnute crno na belo i danas pamte:

"Zašto Đinđić ne može da preživi svoje pobede" (Blic News, 6. januar 2003. - naslov teksta)

"Zato nikome ne smeta što je Đinđić, u očekivanju da završi posao, političko nasilje pretpostavio demokratiji, državu potrebama svog političkog opstanka, a pravnu državu priličnim zahtevima svojih domaćih političkih klijenata. Zato nikome ne smeta što se politika ove države ne vodi u parlamentu, što toga više nema ni na čuvenom politbirou DOS, nego se sve završava na opskurnim noćnim sastancima nekoliko tipova s izvađenim baterijama iz mobilnih telefona." (Blic News, 12.03.2003)

Osim tekstova Željka Cvijanovića, u Blic News-u je kolumne o Zoranu Đinđiću pisao i Momčilo Petrović, koji se, kad smo pre tri godine razgovarali, nije sećao da li je protiv premijera, posebno nekoliko meseci pred njegovo ubistvo, vođena medijska hajka.

"Zaista se ne sećam. Možda jesu vodile hajku neke dnevne novine. Na kraju krajeva, objavljivani su Legijini tekstovi, ali ja mogu da govorim samo o onome što sam ja radio. A svrstavati tu kolumne u Njuzu, to je tendenciozno", rekao je Petrović, koji je za Đinđićevog života, pisao “Kratku priču o varalici”.

"Đinđić? Ne, naravno da ovo nije tekst o srpskom premijeru. I naravno da ni najmanje nisam imao nameru da vas ovakvim naslovom dovedem u zabludu prodajući vam rog za sveću, da atraktivnim naslovom privučem vašu pažnju, gospodo moja, i moji čitaoci.

Ovo je priča o “varalici” iz ribolovačkih priča, lažnom mamcu, plastičnoj imitaciji ribe koju koriste pecaroši... i ukoliko se, ipak, osećate prevarenim, pre nego što mene osudite za obmanu (ili 'marketing bez pokrića', kako vam drago), sebe pitajte zbog čega ste pod ovim naslovom očekivali tekst o lideru parlamentarne većine. Vaše mišljenje, vaše iskustvo, vaše asocijacije... vaš su problem. I vi biste morali da na sudu dokazujete svoje tvrdnje. što se mene tiče, svaka sličnost naslova ovog teksta sa... hm, sa nekakvim osvrtom na lik i delo Zorana Đinđića je, kako se to obično kaže, 'sasvim slučajna'."(14. avgust 2002.)

"U tom trenutku, raspolažući činjenicama, pisao sam šta sam pisao. Smrt nekoga u svesti ljudi sasvim drugačije baca svetlost na nečiji život. Ne mislim da su bilo kakvi tekstovi vredniji od nečijeg života. Sad je teško braniti te tekstove. Potisnuti su svi njegovi potezi koji su bili razlog za te moje kolumne", kaže Petrović i dodaje da njegove kolumne nisu pisane da traju, već bi, objašnjava naš sagovornik, novine trebalo pročitati i baciti.

A da li je tako? Čemu onda služe mediji? Zašto onda pišemo sve ove tekstove? Ne kreira li se, zapravo, i time mišljenje čitalaca? Jer, ako stalno ponavljate jedno te isto, to postaje, po onoj Gebelsovoj – istina.

Teške reči i optužbe o Zoranu Đinđiću pisao je i Bogdan Tirnanić. čak ga je i “sahranjivao”.

"Tako da, posle svega, za Đinđićev plan nadalje važi Robespjerova (ili Sen-Žistova?) maksima o propalim revolucionarima koji su, izvevši revoluciju dopola, samo sebi iskopali (politički) grob. Ali, nikada nisam čuo za sahranu nekog revolucionara. Uvek se radilo o nekom drugom."

Ili: "Premijer Đinđić koji je u ranoj mladosti sanjao da postane terorista, više je titoistički nastrojen, i misli da se zakona ne treba uvek držati kao pijan plota. On je, u tom smislu, pravi naslednik Mirka Marjanovića. Vlada uredbama. Tako je tek Đinđić u prilici da ostvari Marković-Ristićev plan o pretvaranju ovog društva u sektašku komunu čiji će članovi biti srećni što mogu da jedu samo petkom. To je, uostalom, razlog što se okružio odanim pretorijancima na čelu sa čedom Jovanovićem, novim Jagodom, dogmatskim šefom žutih batinaša iznad svakog zakona i ustava."

Najviše tekstova, ipak, objavljeno je bez potpisa ili sa inicijalima (koji ništa ne znače).

"Od autora koji su se posebno istakli praćenjem “lika i dela” Zorana Đinđića najimpresivniji je rad autora pod inicijalima N.N. Taj autor, ili grupa autora, napisali su, ni manje ni više, nego 381 tekst. N.N. se oprobao u svim žanrovima, najviše ipak u uzimanju i pisanju izjava, ukupno preko 200. N.N. je pisao i izveštaje, blizu 100, ali i takve autorske tekstove kao što su komentari - 25. čak se oprobao i sa intervjuima.

Njegovo autorsko umeće po ocenama izgleda dosta drugačije od prosečne ocene za sve tekstove - 81 odsto je neutralno, 17 negativno i 2 odsto pozitivno. Da li je uslov za ovakvu kritičnost bilo skrivanje iza inicijala ili mesto odakle potiče najveći broj N.N. tekstova (Nacional: 146 od 381)?", napisao je po objavljivanju ovog istraživanja Velimir ]urgus Kazimir, direktor “Ebarta”.

O tome kako je (medijski) Srbija izgledala pred premijerovo ubistvo, za Status priča predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Nadežda Gaće.

“Smatram da je tada Srbija zaustavljena, a oduzet jedan život. Bila sam član UO RTS-a. Tri dana pre ubistva razgovarala sam sa Aleksandom Crkvenjakovim, tadašnjim generalnim direktorom, i rekla mu da mi se čini da će se neko zlo prosuti ulicama Srbije. To što je tadašnja žuta štampa objavljivala bilo je pogubno po Srbiju. A u njima je Zoran satanizovan: bio je kriminalac, bogataš, izdajnik… šokirana sam bila pismima Legije, otvorenim pismima javnosi Radeta Markovića, i pitala se: hoće li iko iz vlasti da progovori? A oni su, kao, ćutali da se ne bi ‘mešali u slobodu medija’. E, pa nije to mešanje u slobodu medija. Naravno da je ona zagarantovana, ali ne za zlikovce i njihovo promovisanje, kao ni za promotere desničarskih, nacionalističkih, ideja u društvu. To nije sloboda medija.”

A onda se desilo ubistvo.

“Pucali su u Zorana različitim oružjima: lažima, optužbama, novinarskim perom, rečima. Snajper je opalio 12. marta i posle više od decenije nišanjenja, kao posledica propusta, ili namera, usmrtio ga”, reči su koje sada prepisujem iz (već pomenutog, svog) teksta objavljenog 2006, takođe u Statusu. Nisam mislila da ću se istom temom, a drugim akterima, baviti i tri godine kasnije. Verovali smo, svi, u demokratizaciju medija. A čini se da je neka “Sablja” izostala tu odakle se raspiruje mržnja.

Hajka protiv Zorana, nastavljena je, nakon atentata, na više načina. Blaćenjem njegovog imena, objavljivanjem intervjua sa ljudima iz kriminalnog miljea koji su tvrdili da su mu bili prijatelji, ali najviše objavljivanjem teških optužbi na račun njegovih saradnika. Pre svih, Čedomira Jovanovića i Vladimira Bebe Popovića. Ali, i drugih.

“Nažalost, posle petog oktobra nije došlo do suštinske demokratizacije medija. I oni malobrojni koji pokušavaju mirnijim tonom da govore o problemu u društvu su skrajnuti, zato što takozvana žuta štampa dominira, u kojoj zbog jeftinoće novina, kolora, grandioznih naslova, ljudi veruju u izmišljene priče”, kaže predsednica NUNS-a.

Vrlo brzo po završetku vanrednog stanja iznedrene su afere - Kori Udovički, Marija Rašeta-Vukosavljević, a potom i Janjušević-Kolesar. Na ovim hajkama jahali su mediji (a podstrekivali oni kojima je, valjda, bilo do obaranja vlasti) sve dok nije pala vlada Zorana Živkovića. Najglasniji u osudi (i iznošenju medijima “prljavog veša”) te vlade bio je Mlađan Dinkić. (Ovo mu se, čini se, vratilo nekoliko godina kasnije, kad je taj isti Kurir, koji je sve ovo plasirao, počeo njega da blati, objavljujući more neistina...) Druge, znatno opasnije, hajke bile su vezane za ubistvo premijera. Čedomir Jovanović i Vladimir Beba Popović su bez ikakvih dokaza, ali sa vrlo jasno izrečenim (napisanim): kako saznajemo iz izvora bliskih…optuživani, svakodnevno, za saučesništvo u atentatu. Ovakav javni linč kroz medije traje i danas, šest godina kasnije. Označavani su kao ubice, mafijaši, pomagači kriminalaca, oligarsi, narkomani, izdajnici… A kao sagovornike za ovakve tvrdnje mediji su u pomoć zvali one koji su blatili i samog đinđića, ali i kriminalce i radnike raznih “službi”.

U sve ovo uplitali su i majku pokojnog premijera Milu Đinđić, pokušavajući da dokažu kako i ona sama zna da su njenog sina ubili najbliži saradnici i prijatelji. Poslednji primer ovako strašne hajke je iz radikalskog tabloida Pravda (urednik Predrag Popović), u kome je, na naslovnoj strani, objavljen tekst sa naslovom “Mog sina je ubio njegov prijatelj”, ilustrovan fotografijama Mile Đinđić (kojoj je ova rečenica “stavljena u usta”) i Vladimira Bebe Popovića. Videvši ovo, majka ubijenog premijera je prvo pozvala urednika Pravde, potom napisala demanti i poslala ga u redakciju. Rekli su joj da je “zakasnila tog dana za objavljivanje”, a nakon toga, nikad se više nisu javili, niti objavili njene reči. Vladimir Popović je podneo tužbu protiv urednika i izdavača ovog javnog glasila, ali, kako kaže, od svega toga nema vajde, jer suđenja traju i po nekoliko godina, a onda, na kraju, ako i dobije spor, presuda će glastiti na, možda, 100 hiljada dinara. što je, po rečima V. B. Popovića, ništa za finansijere, sponzore i naručioce ovakvih tekstova.

“A jedina satisfakcija bi bila da moraju narednih dvadeset dana, koliko i traju takve hajke, na naslovnoj strani da objavljuju: “Lagali smo za Vladimira Bebu Popovića”, “Lagali smo da je kriminalac”, “Lagali smo da je mafijaš“, “Lagali smo da je član Zemunskog klana”… Ali, ne! Medije je gotovo nemoguće dobiti na sudu”, ističe Popović, objašnjavajući da je po Zakonu o informisanju, odgovorno lice glavni i odgovorni urednik, ako tekst nije potpisan, a drugačije – novinar koji je pisao.

“A takvi tekstovi se najčešće potpisuju izmišljenim imenima i kad počne suđenje, oni kažu da taj više ne radi kod njih i da ne znaju gde je. Ili, postoji i druga varijanta, s obzirom na to da ti tužiš izdavača, onda se, kao što je bio slučaj sa Centrom, Sutra, Balkanom…, firma gasi, ide u stečaj, a osniva se neka nova”, priča za Status Vladimir Beba Popović, čovek koji je podneo čak 54 tužbe za iznošenje neistina u javnosti o njemu. Od toga, više od trideset sporova protiv političara, novinara i urednika, izdavača, ali i analitičara, presuđeno je u korist Popovića. Na imunitet su se pozvala četvorica, i to Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić, Zoran Stojkovića i Bogoljub Pejčić (protiv kojeg je proces nastavljen kad mu je istekao poslanički mandat).

Interesantan je i podatak da je čak 14 sudskih postupaka zastarelo zbog nepojavljivanja okrivljenih (samo Dejan Mihajlov se 26 puta nije odazvao sudskom pozivu, Bratislav Grubačić 21 put, a Nebojša Bakarec četiri godine) ili predugog trajanja suđenja i neefikasnosti suda.

Prema rečima Vladimira Bebe Popovića, ali i prema onome što se može videti iz proste (svakodnevne) analize medija, postoje tri grupacije koje učestvuju u hajkama. Prvu čine sami mediji i novinari, odnosno urednici (a principe suđenja protiv njih smo već objasnili), drugu takozvani analitičari, a treću političari, ali najčešće ne prvi ljudi stranaka. Oni vode hajke, računajući na to da ih štiti poslanički (ili već neki drugi) imunitet, ili, s obzirom na uticaj koji imaju u javnosti, uopšte se ne pojavljuju na suđenjima i po nekoliko godina, sve dok slučaj ne zastari. Ako pak i budu osuđeni, žale se okružnom sudu, koji, kao po pravilu, poništava presudu i vraća na ponovno suđenje, opet dok predmet ne zastari.

Sam Vladimir Popović, s obzirom na broj tužbi koje je podneo i ozbiljnoiskustvo u procesima protiv klevetnika, ima gomile ovakvih primera (pogledaj okvir: (Ne)tipični primeri sudske prakse).

Uz Popovića, ali i bez njega, sa istim “epitetima” na naslovnim stranama žute (odnosno crne), ali i druge štampe, pojavljuje se Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije. Mediji su o njemu, u negativnom kontekstu, pisali valjda još od kad je ušao u političke vode. Bio je izdajnik, narkoman, branilac kriminalaca i kriminalom okružen čovek, a među najtežim optužbama bile su i one da je učestvovao u ubistvu premijera. Ipak, najveće hajke (medijske) uperene protiv njega, počele su nakon ubistva Zorana Đinđića. Traju i danas, ne manjim intenzitetom.

„Nijedan napad na LDP ili moju porodicu u proteklih pet godina nije razrešen. Nikada država to nije želela da učini tako što bi bila upućena poruka da smo izloženi napadima, fizičkom ugrožavanju i najgoroj kriminalizaciji bez ikakvog osnova i da državni sistem to osuđuje i sprečava. Zato je naša bezbednost u toj meri ugrožena. Javnost je vremenom naviknuta da je normalno da se politički protivnici nekažnjeno fizički ugrožavaju. Nije bilo reakcije na pokušaj upada u stan moje porodice koji se desio u februaru 2008. godine, kad je spaljen i jedan policijski automobil. Više od 100 lokalnih odbora stranke je tada demolirano. LDP je uvek prvi na udaru, a napad na porodicu je uobičajen metod njihovog razračunavanja sa ’izrodima i izdajnicima“, kaže Jovanović za Status.

Slede neki od tipičnih primera hajkačkog novinarstva.

Kad je 2003. godine ukinuto vanredno stanje, valjalo je na svaki mogući način satanizovati saradnike ubijenog premijera. Čedomir Jovanović je, kao veoma mlad i ambiciozan političar, bio pogodna meta. Krenuli su pričama o vezama Jovanovića i članova zemunskog i drugih kriminalnih klanova. Objavljivani su tekstovi o tome kako se „Čeda drogirao u Šilerovoj“, „sastajao u zatvorima sa optuženima za ubistvo Zorana Đinđića“, tvrdili da postoji „11 kaseta iz Šilerove“ na kojima se vidi ko je sve (Čeda, naravno) posećivao ove kriminalce, stavljali ga na „Spisak za hapšenje“ za saučesništvo u ubistvu premijera... A nikad, ali NIKADA, ništa od toga ničin nisu argumentovali.

Ovakvim, i sličnim, hajkama, srušena je vlada Zorana Živkovića, ali se medijski progon Jovanovića nastavio, čak još intenzivnije, formiranjem iduće vlade, na čijem je čelu bio Vojislav Koštunica. Ne slažući se sa pojedinim političkim stavovima partije u kojoj je (Demokratske stranke) i suprotstavljajući se Borisu Tadiću zbog saradnje sa Koštunicom, Čedomir Jovanović je 24. novembra 2004. godine, na Glavnom odboru DS, zatražio formiranje Liberalno-demokratske frakcije (koja će godinu dana kasnije prerasti u partiju), a već 3. decembra isključen iz DS-a.

Ono što naši sagovornici tvrde, jeste da su tada mediji (naravno, ne svi, ali većina) postali provodnici u planiranim i dobro organizovanim kampanjama diskreditacije nepodobnih pojedinaca, a koje su vodili različiti centri moći (ekonomski i politički), ali i oni bliski kriminalnom miljeu, ratnom lobiju, haškim optuženicima. Objavljivani su strašni tekstovi, sa, neizgovorenim (ili nenapisanim) pozivima na linč, aluzijama na to da su Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović (a onda umetnu još po nekog) izvršili i najteža krivična dela.

• „Predsednik Stranke Srpske levice preti dokazima! Vučinić: Beba i Čeda ubili Đinđića“(Nacional)
• „Ružica Đinđić protiv Bebe i Čede“
• „Udar na oligarhe“ (Evropa)
• „Šiptar i Čeda se u CZ-u ljubili kao najrođeniji“ (Press)
• „Šiptar Čedu zvao ’ljubavi’“(Kurir)
• „Antička drama Čede i Legije“ (NIN)

Objavljivani su, čak, i „transkripti“ razgovora Čedomira Jovanovića i Dušana Spasojevića Šiptara, kako bi se čitalačka publika uverila u „istinitost“ tvrdnji da je ovaj Đinđićev saradnik bio i saradnik mafije.

“Nema tog zakonskog paragrafa, nema te moralne ili profesionalne norme zarad koje valja prećutati jezivu istinu da su Čeda i dosistički ekstremisti bili veoma bliski saradnici ’zemunaca’! Nema tog višeg interesa, nema tog ideala koji opravdava prećutkivanje ove strašne činjenice. I ne vrede tu javna ritualna kukanja, ne pomažu tu ni tajne strašne pretnje ostrašćenih ’čedista’. Istina je u svojoj punoj, otrežnjujućoj ružnoći konačno ugledala svetlo dana!”,napisao je zamenik glodura (ili glodara) Kurira, Dragan (J.) Vučićević. I niko se nije upitao, makar ne javno, ima li i trunčice medijske etike u ovako beskrupuloznom iznošenju neistina, objavljenih u tom Kuriru. Niko se nije zapitao otkud takva drskost da neko u mediju, kome je glavna uloga huškačka, govori o moralnim i profesionalnim normama.

Mnogi smatraju da je upravo uporno insistiranje LDP-a na temamakao što su pitanja: status Kosova (za koje zastupa mišljenje da je izgubljeno devedesetih godina greškom Miloševića i da bi diplomatske napore trebalo usmeriti ka ostvarivanju što boljih uslova za srpsko stanovništvo koje živi u pokrajini), državna zaštita krupnog kapitala, monopol, rasvetljavanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića, beskompromisno kretanje ka evroatlantskim integracijama, proizvelo još intenzivnije napade na Čedomira Jovanovića i njegovu stranku.

Njihov stav mediji interpretiraju kao zalaganje za nezavisno Kosovo usled obaveze prema pojedinim zapadnim državama. Čedomir Jovanović i njegova stranka se konstantno optužuju za izdaju i prodaju nacionalnih interesa.

U Kuriru je objavljen tekst „Čedina izdaja“, a na fotografiji koja ilustruje ovao pisanije, Jovanoviću je umontirano keče (kapa koja je deo albanske narodne nošnje) na glavu.

Nakon izricanja presude za ubistvo Đinđića, LDP insistira na rasvetljavanju političke pozadine ovog atentata, a mediji na to odgovaraju, recimo, ovako:

„Politički sumrak Čede i Bebe - čeka ih zatvor“(Pravda)

Priča o Čedi i Šilerovoj uporno se ponavlja. I kad god nema šta drugo, ove crne novine objave “nove dokaze”. Jedna afera, po nečijem nalogu, zataškava se drugom, i tad je najlakše “šamarati” one koju su već prokaženi u takvim medijima i za koje ta čitalačka publika veruje da su izdajnici ili kriminalci.

Nova kampanja pokrenuta je kad je LDP (sad već parlamentarna stranka) u Skupštini Srbije potegla pitanje monopola i povlašćenog položaja kompanije Delta. Čedomiru Jovanoviću su pripisivanaizvršenja najtežihkrivičnih dela, a sam Mišković ga je čak optužio za svoju otmicu, koju su izveli članovi zemunskog klana. Tad je Miroslav Mišković, vlasnik ove kompanije, „ekskluzivno za Kurir progovorio o svojoj otmici“:

• „Čeda je mafijaš" (Kurir)
• „Čeda bi opet da me strpa u šaht“ (Press)
• “Mišković: Čedo, jesi li umešan u moju otmicu” (Glas javnosti)
• “Čeda je ortak mafije” (Pravda)
• “Čedo, reci istinu o otmici i mafiji” (Večernje novosti)
• “Hoćeš li opet da me smestiš u šaht i zatražiš otkup” (Blic)

Čitava medijska armija bila je tada usmerena protiv Jovanovića. Da li tek iz ekonomskih interesa (jer su firme M. Miškovića najveći oglašivači), ili je bilo i drugih razloga, nije sasvim jasno. Ali lider LDP-a to objašnjava na sledeći način.

„Nije sporno kome ne odgovara rast LDP-a. U središtu naše politike, političkih i ekonomskih predloga, jesu oni ljudi koji su u proteklim godinama, najviše zahvaljujući zamahu iz perioda od 2001. do 2003. godine, polako počeli da grade taj srednji sloj. Oni su najvažnija snaga koja može da iznese modernizaciju Srbije. S druge strane, iza kampanja stoje oni koji su dobitnici tranzicije zahvaljujući slabostima prenetim iz devedesetih, njihovog perioda prvobitne akumulacije.

Sada pokušavaju da razloge i opravdanje za težak život pruže onima koji jesu najugroženiji – siromašnima i manje obrazovanima. Onima koje je ovakva država, u kojoj su profiti privatni, konkurencija slaba, a rizici zajednički, oduzela sve. Oni ostvaruju profit, podjednako revnosno i u okolnostima krize kao i pre nje. Vide priliku da njihov uticaj na buduće političke odnose u zemlji bude još direktniji i siroviji“, kaže Jovanović i nastavlja.

„Svakako da bi taj uticaj bio neposredniji u vladi u kojoj je recimo Nikolić, nego u vladi koja ima dug prema onima koji su pomogli da se napravi, ali još uvek ne može potpuno da napusti evropski projekat jer bi onda LDP bio snažna alternativa kojoj se okreću birači. To rade u trenutku kad istraživanja pokazuju da bi posle izbora bila moguća čista proevropska većina sa LDP-om i manjinama. Zato traju pokušaji da se Nikoliću oprosti to što je sedamnaest godina bio Šešeljev megafon, a od Vučića prave uzornog demokratu koji kao da nikada nije bio deo onog projekta koji je priliku pre i tokom NATO bombardovanja koristio za najgore obračune sa medijima u zemlji.“

“Odakle ti lova, klošaru?! Odakle ti pare za stan na Dedinju? Ko ti je, bre, poklonio džip?! Odakle ti odela od 1.000 evra? Gde si zaradio za najskuplja zimovanja i letovanja? U kojoj to Švajcarskoj kompaniji radiš? Za šta si ti, majčin sine, stručnjak? Ko te i zašto plaća?! I da li, Čedomire, to tvoje, ničim objašnjivo bogatstvo ima veze s pljačkaškom privatizacijom ili možda s tvojim rukama uprljanim u Šilerovoj? Ili si, može biti, Jovanoviću, debelo naplatio svoje zalaganje za nezavisno Kosovo?“, napisao je Dragan (J.) Vučićević.

„Jahali“ su (pre svega Press) i na tome kad se desio napad na njega, a s podsmehom gledali na saopštenja i izjave koje su dolazile iz partije čiji je predsednik.

U jednom razgovoru za Status, pre dve godine, Čedomir Jovanović je rekao sledeće. „Nakon ubistva Momira Gavrilovića, Koštuničinim i DSS-ovim optužbama i satanizacijom vlade, Zoran je ostavljen na brisanom prostoru, na nišanu snajpera mafijaša koji nisu osećali nikakav problem pred činjenicom da ubijaju predsednika vlade.“

Ovih dana, na pitanje da li mediji, danas, kao što je bio slučaj i sa Zoranom Đinđićem, stvaraju klimu za njegov linč, Jovanović za STATUS kaže:

„Godinama su internet-portali mafijaških medija otvoreni za najgore pretnje, uvrede i pozive na ubistvo. Ono što ne smeju da objave u tekstu, pripišu svojim čitaocima kroz komentare. Tu niko nije reagovao, iako smo podneli zvaničnu pritužbu ministarstvu, desetine krivičnih tužbi... Umesto toga Udruženje novinara Srbije, glavni huškači i iz devedesetih i iz perioda posle 2000. godine, ustali su da zaštite pravo na slobodnu reč. Situacija je danas ipak nešto drugačije nego pred 12. mart. To naravno ne znači i da je manje opasna. Metodi su danas sofisticiraniji, bez obzira koliko to čudno u ovim okolnostima zvuči. Danas nema potrebe, bar oni tako veruju, da se podiže „Jedinica“, sada se pokreću analitičari, uprave, agencije i mafijaški tabloidi. Nivo podrške koji LDP danas ima je sličan onom koji je u to vreme imala naša vlada, a nama je činjenica da u tome prepoznaju toliku opasnost po sebe i svoje političke projekte samo pokazatelj da ne grešimo. Svi neprijatelji Zoranove vlade su danas naši neprijatelji. To govori o tome da ispravno prepoznaju ko im je najveća i najozbiljnija pretnja.“

Tokom 2007. godine u medijima je objavljeno više od 500 negativnih tekstova o Jovanoviću, a od toga samo u novembru 150 (što je, u proseku, pet tekstova dnevno)! Pravni tim LDP-a podneo je oko 100 krivičnih tužbi protiv pojedinaca i medija koji su iznosili klevete...

„Prostor u medijima za LDP postoji uglavnom kada treba ispaliti neku optužbu, laž ili poziv na nasilje prema nama. Za naš predlog mera protiv krize DOGOVOR ZA BUDUĆNOST nije bilo mesta, ignorisan je i predlog osnovnih nadležnosti Vojvodine koje bi morao da obuhvati zakon o prenosu nadležnosti... što se suđenja tiče, broj pokrenutih postupaka govori o tome da kampanja traje godinama, i da se ti mediji uopšte ne boje sudskih odluka. Njihove laži, klevete i kršenje zakona se uvek prave i objavljuju po istoj matrici. Nesumnjivo je da će sve postupke na kraju izgubiti. Njih, međutim, to ne uznemirava, oni i sada duguju ogroman novac i državi i svojim poslovnim partnerima. Država im toleriše te obaveze, a javna preduzeća se, trošeći novac građana, oglašavaju u njima. Sudovi i sudije koje sude u tim predmetima se trude koliko mogu u ovakvim okolnostima, ali trajanje postupaka i sporost pravde umnogome obesmišljavaju te napore.

Što se mene tiče, mogu da nastave sa klevetama. One su toliko providne da priču o džipu Q7 ne mogu da podvale ni onima čiji je IQ 7! To je njihov problem i razlog za toliku frustriranost.“

Ovde navodimo nekoliko najdrastičnijih primera „sudske prakse“.

Popović je, zbog teksta pod naslovom „Logistička podrška“ (a u kome se navodi da je V. B. Popović naredio seču stabala u dvorištu Vlade Srbije, nekoliko nedelja pre ubistva Zorana Đinđića, kako bipemijer bio laka meta) tužio Kurir net i Đuru Bilbiju, glavnog i odgovornog urednika Kurira. Na ovu tužbu, vrlo brzo, stigao je odgovor Đure Bilbije, koji glasi:

„Ovim podneskom predočavam sudu da nikada nisam bio odgovorni urednik dnevnih novina Kurir (...) uprkos tome što je u impresumu Kurira u vreme njegovog pisanja i objavljivanja pisalo da je Đuro Bilbija i odgovorni urednik.“

Ako ne najveće, ono makar najbrojnije, hajke protiv Bebe Popovića vodio je Dušan Mihajlović. U periodu jun-jul 2007. godine Mihajlović je u čak 47 tekstova objavljenih u ovdašnjoj štampi klevetao Popovića. Istovremeno, to je radila i (godinama neaktivna) partija koju je osnovao Mihajlović - Liberali Srbije (nekadašnja Nova demokratija). Nakon izricanja presude za tužbu koju je Popović podneo protiv Liberala, sud je naložio stranci da isplati 110.000 dinara, na ime nematerijalne štete. Kako ovi nisu isplatili, sud je tražio zaplenu imovine, a stranka „objasnila“ da nema ni pokretnu, ni nepokretnu. A kao dokaz tome, priložili su tekst iz Dnevnog telefrafa (objavljen novembra 1996. godine!), sa naslovom „Molotovljev koktel zapalio Novu demokratiju“.

U sporu Vladimira Bebe Popovića protiv prvog vojnog kontraobaveštajca, Ace Tomića, Okružni sud u Beogradu ukinuo je presudu Trećeg opštinskog suda (koji je presudio u korist Popovića) a kao „povreda krivičnog postupka“ navedeno je da je prvobitna presuda „nerazumljiva“, u pogledu identiteta okrivljenog, jer je ovaj označen kao Aca, a ne Aco Tomić. Ipak, malo pred zastarevanje, Popović je dobio ovaj spor.

O neefikasnosti sudstva govore primeri sporova V. B. Popovića sa Nebojšom Bakarecem, Dejanom Mihajlovim i Bratislavom Grubačićem. U svakom od ova tri spora došlo je do zastarevanja, zbog nepojavljivanja okrivljenih. Bakarec se na sudu nijednom nije pojavio tokom četiri godine trajanja postupka, Dejan Mihajlov čak 26 puta, koliko je bilo zakazanih ročišta, a Bratislav Grubačić 21 put.

Advokat Vladimira Popovića, Ante Bošković, nakon ovog poslednjeg slučaja zastarevanja je rekao:

„Očigledno je da ovakve opstrukcije u pravosuđu obesmišljavaju svaki pokušaj zadovoljenja pravde i kažnjavanje onih koji izgovaraju i šire klevete i laži u medijima, narušavajući čast i ugled pojedinaca.“

“Koliko kleveta treba da istrpim u ovoj zemlji da bi neki sud rekao: ‘ajde da utvrdimo šta je istina. Moguće je da se pojavi i unuka Al Kaponea i kaže: moj deda je pljačkao banke po instrukcijama Zorana Đinđića " (Zoran Đinđić)

„Nijedan napad na LDP ili moju porodicu u proteklih pet godina nije razrešen. Nikada država to nije želela da učini tako što bi bila upućena poruka da smo izloženi napadima, fizičkom ugrožavanju i najgoroj kriminalizaciji bez ikakvog osnova i da državni sistem to osuđuje i sprečava“ (Čedomir Jovanović)

“Jedina satisfakcija bi bila da mediji narednih dvadeset dana, koliko i traju takve hajke, na naslovnoj strani objavljuju: “Lagali smo za Vladimira Bebu Popovića”, “Lagali smo da je kriminalac”, “Lagali smo da je mafijaš“… “Ali, ne! Medije je gotovo nemoguće dobiti na sudu” (Vladimir Beba Popović)

„Ovo što se događa u Srbiji, to je normalno za ovakvo društvo. Srbija je u tri rata bila, potpuno je izmenjeno i društvo i institucije kao što su policija i vojska, nema tu ničeg civilnog. Mi smo društvo koje ništa nije učinilo da izađe iz toga. Napravi jedan korak, pa se vrati” (Nataša Kandić)

“Dovoljno je da neko samo potegne, da stavi nogu u vrata i lažna priča počinje da se širi” (Biljana Kovačević-Vučo)

Piše: Jovana S. Polić

Novinar će izveštavati samo u skladu sa činjenicima čiji je izvor njemu poznat. Novinar neće skrivati bitne informacije niti falsifikovati dokumente. Novinar će se koristiti samo časnim sredstvima u pribavljanju informacija, fotografija i dokumenata. Novinar će učiniti sve što je moguće da bi se ispravila objavljena informacija za koju se utvrdi da zbog netačnosti može nekoga da povredi ili da mu nanese štetu. Novinar mora biti svestan opasnosti od diskriminacije koju mogu da šire mediji, i učiniće sve da izbegne takvu diskriminaciju zasnovanu, pored ostalog, na rasi, polu, seksualnom opredeljenju, jeziku, veri, političkom i drugom mišljenju, nacionalnom ili društvenom poreklu. Novinar će ozbiljnim prekršajem profesionalnih pravila smatrati sledeće: plagijat, zlonamerno izvrtanje činjenica, vređanje, kaljanje ugleda, klevetu, neosnovane optužbe, primanje mita u bilo kojem obliku da bi se nešto objavilo ili da bi se sprečilo objavljivanje.

(Deo Deklaracije o principima postupanja novinara Međunarodne federacije novinara)